Mi iz opozicije prvo da sebe pogledamo u ogledalo

Ujedno, medijska situacija je bila kud i kamo drugačija jer su Studio B i Radio televizija Vojvodine bile pod uticajem opozicije, a B92 i Prva su bile u vlasništvu grčkog biznismena povezanog sa nekadašnjim režimom u Srbiji. Dakle, u uslovima koji po kvalitetu nema šanse da se ponove 2022. i to bez obzira koliko će EU pritisnuti Vučića, opozicija je uzela manje od 50 mandata što je neki broj na koji bi i danas mogli da računamo ukoliko se nešto radikalno ne promeni u našem pristupu i daljem radu.

Ako je situacija takva onda su pred nama po mom mišljenju i iskustvu samo dva moguća puta daljeg opozicionog političkog delovanja. Prvi je da se pronađu i bukvalno izmole neki ugledni ljudi da stanu na čelo borbe protiv vlasti koja iz dana u dan ruši i poslednje oaze normalnog života.

Meni na pamet padaju Dejan Bodiroga, Dragan Bijelogrlić i profesor Milo Lompar i predlažem da svako od nas napravi jedan misaoni eksperiment o tome kako bi narod reagovao kada bi pred njega stala ova trojica ljudi i da li bi to pokrenulo jednu novu nadu i oslobodilo pozitivnu energiju promena.

Mišljenja sam da je na listi strahova koje Vučić ima ovo jedan od najvećih jer čak ni monstruozni umovi kojima je okružen bi teško mogli da oblate nekoga kome su ljudi sami klicali: „Mi imamo svoga boga to je Dejan Bodiroga!“ ili pak da narodu ogade Bobu iz Boljeg života ili uglednog profesora koji je po značaju za srpski identitet i kulturu rame uz rame sa Andrićem, Crnjanskim, Dučićem i drugim velikanima. Druga opcija je dugotrajni i neodustajni pritisak na vlast raznim oblicima građanske neposlušnosti.

Dobar model za to su aktivisti ekoloških pokreta koji su posle višegodišnje aktivne borbe odbranili reke Stare planine od uzurpatora i to tako što su se neretko čak i fizički sukobljavali sa raznim batinašima. U tom smislu moramo biti svesni da je bukvalno svaka tačka u Srbiji danas jedna „Stara planina“ jer su uzurpatori bukvalno svugde tako da i građanska neposlušnost i otpor mora biti razgranat.

Međutim, preduslov za svaki dalji opozicioni rad u Srbiji jeste urazumljavanje svih nas koji se manje ili više neuspešno bavimo politikom i zauzimamo prostor u javnosti. Jer zašto bi neki Bodiroga ili Bijelogrlić (čak i da to žele) stali na čelo nas ovakvih?

Takođe, zašto bi neki Ćuta ili drugi aktivisti širom zemlje krenuli za nama ovakvima? Zato drage moje opozicione kolege umesto novih svađa i podela hajde da prvo svi sebe pogledamo u ogledalu i kada nam se ne dopadne to što vidimo bićemo konačno na pravom putu.

Prava opozicija, lažna opozicija, nacionalna opozicija, građanska opozicija, ekološka opozicija, proruska opozicija, proevropska opozicija, protrampovska opozicija, probajdenovska opozicija. Za jednu državu u kojoj vladajuće partije još od izbora 2014. godine imaju konstantno više od 200 poslanika u Narodnoj skupštini mi imamo isuviše različitih, a među sobom posvađanih opozicija što upravo i doprinosi tome da je najgora vlast u istoriji Srbije ujedno i najjača vlast u našoj istoriji.

Ne treba zaboraviti jednu veliku istinu koju je svojevremeno rekao dr Zoran Đinđić o tome da je logično i očekivano da najgora vlast prirodno protiv sebe mora imati najbolju opoziciju.

Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta