Mi nećemo oprostiti ministru

I ovoga puta (u tekstu „Ministar će nam oprostiti“ u Danasu od petka) on pogađa suštinu svojim pitanjem: „Šta mislite o proglasu, gospodine ministre?“ Poručuje mu, dakle, da se mane forme (kredibiliteta potpisnika), već da razmotri suštinu.

Kolega Cvetković, međutim, ne doživljava kao uvredu ministrovu izjavu: „Od tih 610, pola je penzionera i pola nekih mladih istraživača, počeli tek juče da rade. Nemate tu ozbiljnih imena“. Autor se priseća ministrove ranije (uzgred, zaista monstruozne) izjave kako žrtve učeničkog nasilja zaslužuju batine, jer im, navodno, na čelu piše „tuci me“, pa sa smirenošću budističkog monaha odbija da ponašanje ovog čoveka jasno stavi u odgovarajući vrednosni okvir. S te tačke gledišta jednostavno ga ignoriše, doduše uz implicitnu dozu prezira.

E, tu se već razlikujemo. Ma koliko nemao iluzija o našim političarima, od ministra prosvete očekujem bar uračunljivost. I bez udubljivanja u spisak, bilo je dovoljno da se samo zaustavi na imenu prvopotpisanog Dejana Mijača. Ne očekujem da je skočio i duboko se poklonio, ali je morala da mu se sledi krv u žilama. A, među sada već četvorocifrenim brojem potpisnika proglasa, mnogo je mijača. Oni su poštovanja dostojni predstavnici naše umetnosti i nauke, pa ni jednom građaninu Srbije, ma kakav politikant bio, nije dozvoljena tolika doza ciničnog bezobrazluka. Takvo ponašanje mora da se moralno nedvosmisleno žigoše.

Kad ministar Šarčević konstatuje da polovinu potpisnika čine penzioneri, a polovinu početnici, on svesno previđa „treću polovinu“ radno aktivnih sredovečnih poslenika u nauci i umetnosti. Na jednom primeru pokazaću zašto nijedna od te tri kategorije nije još zastupljenija u proglasu. Nekoliko kolega mi je predlagalo da pokrenem inicijativu da se posebno oglase i medicinari, poput drugih grupacija univerzitetskih nastavnika. Preliminarna „sondaža“ raspoloženja pokazala je da sve moje kolege, shodno očekivanju, uvažavaju principe izložene u proglasu (vladavina prava, izgradnja i funkcionisanje institucija, sloboda štampe itd.), ali se mnogi ustežu da se izjasne u strahu od represalija.

I površna analiza otkriva da među penzionisanim profesorima, dovoljno hrabrim da podrže protest, preovlađuju oni čiji su potomci u inostranstvu ili se bave relativno bezbednim zanimanjima (teku univerzitetsku karijeru, rade u stranim firmama, imaju advokatske kancelarije). S druge strane, na listi je, proporcionalno gledano, upadljivo prisustvo onih mladih naučnika i umetnika koji još nisu zasnovali porodice, pa lako mogu da se uključe u međunarodnu podelu rada.

Svi smo svesni opasnosti da potpisnici ili njihovi bližnji budu otpuštani ili na drugi način šikanirani. Znamo i da tajna policija ove zemlje, nažalost, ne štiti narod i državu, već postojeći režim, otvarajući dosijea potencijalnih protivnika i „pakujući“, ako treba i grubim krivotvorenjem, dokumentaciju koja bi ih diskreditovala ukoliko dignu glavu.

Ministar Šarčević može samozadovoljno da se uljuljkuje saznanjem da je zapušen protok informacija, te da elementarne istine teško dopiru do građana, a da su dobro informisani pojedinci često okovani strahom. Međutim, mora da zna da režim koji prezire svoju intelektualnu elitu ne može da donese narodu ništa dobro. Bolje je da se moćnici sada prizovu pameti, nego da o njihovim nepočinstvima sude naredne generacije.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji