Mi njima crkvu, oni nama rezoluciju: Lični stav Marka Oljače

Podgrevanje etnonacionalističkih strasti, praćenih nezaobilaznih kičom oproban je recept populističko-autoritarnih režima sa diktatorskim tendencijama kako bi se zabašurile teme koje im mogu naneti potencijalnu političku štetu. Politički opstanak je za njih osnovno egzistencijalno pitanje, pitanje života i smrti – izvan politike ne mogu bitisati.

Tako se priča o Rezoluciji o Srebrenici poklopila sa predstojećim lokalnim izborima i dobila veću upotrebnu vrednost nego što bi imala u nekim drugim okolnostima.

Iako je predizborni, izborni i postizborni scenario odavno napisan, a projektovani ishod obezbeđen, nije naodmet odigrati još jednu tragikomičnu predstavu.

Sve je počelo vanredno redovnim televizijskim gostovanjima Vučića pre par nedelje, najavljivanjem već dobro poznatih nikad težih dana za Srbiju koji traju već dvanaest godina, velikim nepostojećim bitkama sa celim svetom i njegovim odsutnim, patološkim junačenjem bez junaštva.

Glavnog glumca su pratile horde bezličnih statista u vidu ministara, državnih sekretara i ostalih podanika. Bez linearnog toka sa puno dramskih obrta jedan dan smo pobeđivali, drugi dan gubili, trećeg nas je zapljusnula neobjašnjiva neizvesnost. Najzanimljivije je bilo pred kraj. Broj statista se uvećavao, priča ubrzavala a dirigovano ushićenje raslo.

Srbovanje polaganjem venaca u Bratuncu i sednicom Vlade u Srebrenici dok traje rasprava u UN-u i najava hiljaditog razdruživanja BiH od nekada anacionalnog Dodika, koji priznaje genocid, verbalna mučenja raznih analitičara na nacionalnim frekvencijama koji siluju jezik i zdrav razum, udvorničke parateorije paraintelektualaca sa titulama i masovni kič u raznim formama i oblicima su već dobro poznati elementi svake nacionalističke predstave ove vlasti.

Ipak, ovaj put smo svedočili mnogim iznenađenjima zbog kojih treba čestitati scenaristima i dramaturzima.

Dramski obrti su bili toliko dramatični da je patrijarh Porfirije verovatno po prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve održao moleban za jednog čoveka. Patrijarhu je pomenuti moleban zasigurno doneo i neke probleme, budući da je ishod glasanja obelodanio šumove u komunikaciji između patrijarha i Boga i njihove ne baš dobre odnose. Dozivanju božije pomoći nije pomogla ni zvonjava svih pravoslavnih zvona tačno u podne, a ni posredovanje moćnijeg ruskog brata Kirila.

Kula Beograd na mestu gde je preko noći pre deset godina srušen pravni poredak dobila je novu namenu – poslali smo poruku sami sebi da nismo nešto što niko nikad nigde nije ni tvrdio da jesmo.
Zastave Srbije su članovima Vlade poslužile kao ogrtači da ne ozebu u hladnoj zgradi na Andrićevom vencu dok su gledali prenos sednice Generalne sednice UN-a. Zahvaljujući zastavama u Tomislavu Žigmanovu je privremeno kucalo srBsko srce, dok se za srce Arno Gujona zna da je oduvek srBsko, samo je ovaj put kucalo brže, bolje i jače. Nije poznato šta je sa srcima bošnjačkih članova Vlade iz Sandžaka.

Dok su zastave u Beogradu neke ministre štitile od nazeba, a neke privremeno i po potrebi pretvarale u Srbe, predsedniku je zastava u Njujorku poslužila kao folklorni element. Na opomenu predsedavajućeg je skinuo, umotao zastavu, malo je ljubio, potom poručio kako je nikom ne da, a onda da će je dati kako bi svi videli kakav veliki narod smo mi.

Suzana Vasiljević ovaj put nije bila u lajvu na Instagramu, ali je predano, van svih pravila i dobrog ukusa fotografisala predsednika i promptno objavljivala na društvenim mrežama, uz vidno ushićenje i povike „uuu“, „opa“ dok je Marko Đurić setno, brižno i utešno milovao predsednikova stradalnička leđa.

Predsednica Skupštine Ana Brnabić je u svojoj kolosalnoj gluposti prevazišla samu sebe izjavivši da usvajanjem rezolucije počinje važiti novi svetski poredak. U rangu ove izjave su možda samo tvrdnje „analitičara“ kako je Rezolucija o Srebrenici političko pitanje. Naravno da je političko pitanje, baš kao što je genocid posledica antihumanih politika.

„Boreći“ se za nas u „naše ime“ predsednik i njegova kamarila nas su nas po ko zna koji put ponizili pred očima celog sveta. Uz nas su se svrstali nedemokratski, diktatorski režimi, neki iz ideoloških uverenje, neki zbog novca, poput malih afričkih država. Brukaju nas brzo i jako, kad god i gde god stignu.

Ovakvim odnosom Srbije, žrtve srebreničkog genocida počinjenog u naše ime su još jednom ponižene, a prilika za suočavanje sa prošlošću propuštena.

Jedina istina koju je Vučić prethodnih nedelje izgovorio jeste ona da nismo genocidni narod. Problem je što to niko nije ni tvrdio, sem onih koji su osmišljavali, podržavali i sprovodili genocidne politike. Upravo tu leži razlog protivljenju sadašnje vlasti Međunarodnom danu sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. Rezolucijom se posredno na globalnom planu institucionalizuje sećanje i na njihovu ulogu devedesetih godina. S druge strane, njima ne odgovara nikakvo sećanje, jer vladaju uz pomoć raznih zaborava.

Cinik bi rekao da nas je ovaj put Vučić zaista branio, ali od sebe samog, odnosno od nečega što ne postoji i što je sam izmislio.

Današnja Srbija pod i sa Vučićem je poput pocepane stolice na kojoj je sedeo u sali UN-a. Pocepana, neudobna, žulja nas, međutim još uvek možemo sedeti na njoj uz stalnu opasnost da sa nje padnemo u svakom trenutku, polomimo se i ostanemo doživotni invalidi.

Dok stolicu ne promenimo ili makar zakrpimo, živećemo posledice politike „mi njima crkvu, oni nama rezoluciju“, šta god to značilo, a najbolje je kad ne znači ništa. Kad je ništa sve i sve ništa, onda je obesmišljeno sve što se obesmisliti može, a kada je sve obesmišljeno, onda je lako vladati.

Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.