Migovi, konji i nacionalni interes

Iako nacionalni interesi predstavljaju jedan od najvažnijih pojmova u realističkoj teoriji međunarodnih odnosa, u Srbiji ih je teško definisati, a još teže prepoznati. Nažalost, istina je da nacionalni interesi Republike Srbije nisu nigde navedeni, pre svega zbog nepostojanja nacionalnih strategijskih dokumenata.

Vladajući establišment očigledno ne želi da predloži Državnu strategiju u kojoj bi se definisale pre svega nacionalne vrednosti, a potom i nacionalni interesi i ciljevi. Istovremeno ne postoji ni Strategija spoljne politike, ali zato pozivanje na spoljnopolitičke interese i ciljeve možemo svakodnevno čuti u medijima. Tako se čak i aktuelni ministar spoljnih poslova pozvao na nacionalne interese kad je trebalo obrazložiti zašto je ambasada Srbije u Tripoliju ostala otvorena uprkos upozorenjima iz BIA. Nedavno vraćanje ambasadora iz Pariza i slučaj Haradinaj nam samo potvrđuju da se spoljna politika kreira na dnevnom nivou. Zbog toga nam se kao naciji nameće potreba da rekonfigurišemo i unapredimo javnu diplomatiju odnosno spoljnu politiku koja bi sa savremenom kros-kulturnom komunikacijom trebalo da preraste iz suparništva u saradnju, i to posebno u regionu.

Još eksplicitnije se to vidi na primeru vojne neutralnosti koja se retorički često koristi, ali istina je da je Vlada Srbije de facto napustila koncept neutralnosti. Naime, usvajanjem Zaključka o pristupanju Konceptu borbenih grupa EU i izražavanjem namere o učešću Vojske Srbije u borbenoj grupi HELBROC, Vlada je praktički bez ikakve šire javne debate uključila zemlju u koalicione snage EU. Naglašavam da EU nikad nije deklarisala vojnu neutralnost, te da koncept borbenih grupa EU ne predstavlja deo međunarodnih mirovnih operacija i da sasvim sigurno nisu pod kontrolom UN. Samim tim, očigledno je aktuelni politički establišment ukinuo vojnu neutralnost ne pitajući građane Srbije. Iako je takvo rešenje logično s obzirom na realnost geostrateških izazova, u demokratskoj zemlji bi predsednik države sa svojim legitimitetom trebalo izaći pred građane i prestati sa prezentacijom populističke politike usmerene ka emocijama glasača.

Ukoliko se podsetimo izlaganja predsednika Republike na Fakultetu bezbednosti kada je izjavio da bi Srbija ulaskom u NATO rešila veliki deo svojih problema, ali da bi to bilo protiv volje 75% naroda, dolazimo do zaključka da je predsednik Vučić svestan nacionalnih izazova i pretnji, ali mu je važniji politički rejting od nacionalnih interesa.

Paradoksalno je da je jedino Strategija nacionalne bezbednosti pokušala da definiše nacionalne interese u oblasti bezbednosti, ali bez jasnog koncepta, osnovnih ciljeva i vrednosne orijentacije. Građani Srbije sasvim sigurno ne mogu biti bezbedni pored ministara odbrane koji nisu dorasli takvim bezbednosnim izazovima. Dok bivši ministar odbrane u Moskvi obećava angažovanje naših jedinica u Siriji, aktuelni ministar obelodanjuje nameru da uspostavi konjicu odnosno konjičke jedinice. Niko građanima ne želi da objasni koji je to nacionalni interes da se naše jedinice zajedno sa jermenskim i ruskim, angažuju u Siriji i kako bi takvim angažovanjem Republika Srbija širila svoj spoljnopolitički uticaj. Jer logično bi bilo da se svako učešće Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama zasniva na detaljnoj analizi rizika i benefita kako bi na optimalan način kapitalizovali naše učešće u spoljnopolitičkom kontekstu.

Ministar odbrane Vulin bi građanima trebalo da objasni na koji način bi konjičke jedinice u Gardi podigle operativne sposobnosti naše Vojske, te da uveri naciju da je bez obzira na troškove, upravo to nacionalni interes. Međutim, potrebno je ukazati da su donacije Vojsci postale prioritet establišmenta i to počevši od 15 arapskih konja, preko haubica, do aviona. Nažalost, ovakve napredne donacije plaćaju građani ove zemlje i to preskupo. Niko ne daje odgovor zašto Vojska održava ergelu sa arapskim konjima i iz kog budžeta, zašto je Ministarstvo odbrane dalo kasarnu Jakub Kuburović kao donaciju i istovremeno primilo donaciju haubica koje se nigde u svetu ne mogu prodati i zašto uskoro stižu sveže obojeni MiG-ovi 29 od kojih se neki zajedno sa sklopovima drugih odmah vraćaju u Rusku Federaciju radi remonta. Kome trebaju medijske zloupotrebe vojnih resursa u lične svrhe i iz kojih sredstava se plaća tzv. donacija aviona? I to sve pod tezom da je upravo to naš nacionalni interes.

Kada sagledamo situaciju u društvu, nameće se zaključak da nacionalni interes jeste da politička elita mora biti bezbednosno obrazovana kako bi razumela strategijski kontekst nacionalnih interesa, savremenih međunarodnih i posebno regionalnih odnosa i njihov uticaj na nacionalnu bezbednost. U suprotnom, sistem odbrane će se baviti izborom najlepše fotografije predsednika Republike, što sasvim sigurno neće doprineti operativnim sposobnostima i daljem razvoju interoperabilnosti, a posebno ne standardu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije.

Suština politike u liberalno-demokratskim sistemima će ostati nepromenjena. I prirodno je da političari uobličavaju svoje ideje u kontekstu nacionalnih interesa. Ali isto tako osnova toga moraju da budu već definisane vrednosti, a ne promenjive varijable koje se svakodnevno menjaju. Jer će u suprotnom sukob etike i retoričkih nacionalnih interesa definitivno rezultirati političkim posledicama. A možda i pravnim.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji i sekretar resornog odbora za bezbednost, odbranu i vanredne situacije Demokratske stranke