Mihal Ramač – čovek razbora i razgovora

Rodila se u ovoj Redakciji i listu – čiji je Mihal Ramač, bio posle Grujice, drugi glavni urednik, kako su u prvim vestima o njegovoj, preranoj, za sve što je hteo i mogao, smrti, zabeležili mediji – jedna odgovorna i „crna“ dužnost.

Dužnost „živog osnivača“ koji u tužnom redosledu preminulih njegovih prvih ljudi, treba da zabeleži nešto o večnom odlasku sledećeg „zaslužnika“ što je list nastavio da postoji. Još ima takvih koji o Mihalu, Miši mogu bolje da znaju nego malenkost ovog potpisnika, ali neumoljivo vreme od tih živih, nažalost, traži da pritom budu i zdravi!

Ali, sam Ramač mi je ponudio potvrdu onog što mi je u najživljem sećanju i prvo što sam pomislio na vest o njegovoj smrti i pre nego što sam se prihvatio pomenute dužnosti.

To su one dve reči iz naslova. A potvrda je u prvom pasusu, na početku, u njegovom svedočenju u ovom listu pre sedam godina – od ranih godina bio je prepadnut larmom, psovkom. Emitovao je mirnoću, staloženost, blagost kad se šali pa i kad je duboko ironičan.

Čitajući redovno njegove tekstove na ovim stranama i kad je bio i kad je prestao da bude glodur na tom mestu (govorio je „nameštenik“ za razliku od osnivača!), uvideo sam u njima jezgrovitost i mudrost koja mi je bila „začuđujuće prerana“ za naše vršnjačke godine.

Delo, pak Ramačevo publicističko, književno, prevodilačko u bibliografiji koju prelistavamo ovoga trenutka, plodnije od mnogih koji nose titule akademskih besmrtnika, pokazuje da je tačan bio moj utisak, ali da nije u tome bilo nikakve preuranjenosti, već u njegovom slučaju – blagovremenost.

A samo ga je skromnost navela da prilikom odlaska u penziju, a gledajući sumrak našeg novinarstva kome je, takođe posvetio život (… a stizao je i da peca!) zabeleži: „Ako do 2021. preživi neko ko bi se usudio da izgovori „Evropa“ i „kultura“, drug Ždanov će se odmah mašiti za kuburu.

Upravo zbog toga, pokušaću da vratim književnosti bar delić onoga što joj je otelo novinarstvo.“

Vratio joj je uveliko, a novinarstvu, svom, nije ništa oduzeo!

I gledajući tako zaista njegovo veliko delo, shvatam da su moja urezana sećanja i zapažanja o liku, saradniku, drugaru, kolegi samo dodiri sa periferijom entiteta koji se zove Mihal Ramač.

Prvo sam kao mladi novinar, delimično, a sad sam siguran, tada površno, saznao o njegovom rodnom Ruskom Krsturu, baveći se radom tada nagrađivanog tamošnjeg, rusinskog kulturno-umetničkog društva.

Upoznao sam ga nedugo potom na sada zaboravljenom, a važnom Festivalu kulture mladih Srbije u, mom zavičaju obližnjem, Knjaževcu dubokih sedamdesetih prošlog veka.

Nisam sad siguran da je učestvovao kao pesnik, pre mi sećanje kaže da je bio, takođe novinar-izveštač. I povezala nas je za buduće dugogodišnje nenametljivo prijateljstvo upravo ta reportaža o njegovom „Keresturu“.

Izdvojio se za mene već tada iz grupe mladih, obesno „boemskih“ pesnika i novinara – mada u sećanju njegovom koje ovde citiram i sebe kao mladog svrstava u one koji pišu uz „nestašluke“, upravo po toj razboritosti i sklonosti razgovoru, što je i tada bila vrednost, a naročito je sada nasušno potrebna, a nestaje.

Bez njega u našem „zanatu“ biće je još manje! A da ne pominjem ono još „zaboravljenije“ što mi neodvojivo ide uz njega – usrdnost u komunikaciji i obraćanju drugome.

Saznao sam tada, reći ću samo u natuknicama iz „kompetentnog izvora“ dosta o Rusinima, bio osupnut objašnjenjem zašto je u onoj „ravnopravnosnoj“ zemlji Mihal u krštenicu upisan kao Mihajlo… Imena mnogih koji su tada sedali sa nama za stolove u Knjaževcu već se davno ne sećam, ali njega sam se po ovom iz naslova sećao svih tih godina, obnavljao ga uz istu usrdnost u susretima na važnim novinarskim događajima, sve dok nismo počeli da se srećemo u istim projektima koji su u osnovi počivali na nemirenju sa onim što nas je snašlo.

A šta nas je snašlo?!

Neka odgovori sam Ramač u i danas više nego aktuelnom citatu iz 2016. Koji kao da niko do juče nije pročitao: „Od detinjstva me je teško pogađala nepravda i patnja nedužnih. Saosećao sam s decom koju su tukli roditelji, s onima koje su vršnjaci kinjili i ponižavali zbog siromaštva. Možda zbog toga poželeo sam da budem novinar i borim se za pravdu.“

Njegova, takođe tada odštampana pesma iz 1992. govori o prirodi pomenutog nemirenja. I za to, večna mu slava!