Nezadovoljni sveukupnom atmosferom u našem društvu, koja prožima i objedinjuje sve nivoe, od vrhovnih upravljačkih struktura nadole do najužih, lokalnih segmenata, ljudi često koriste izreku da riba smrdi od glave.
Sveopšte vrednosno rasulo, gaženje i preokretanje svih standarda i normi, povezuje se uvek, s pravom, sa vladajućim strukturama. Koje, uzgred budi rečeno, destrukturišu, lome i cepaju društveni organizam.
Ribe su mnogo manje po obimu i složenosti od društava, te nije čudo što im trup i rep brzo zasmrde od glave. Ali kako objasniti taj fenomen na mnogo većoj skali?
Neću se ovde osvrtati na naučno dobro dokazan društveni uticaj propagande, odnosno medija na oblikovanje percepcija i stavova građana, kao ni uticaj neskrivenog uzdizanja na rang uzora i obilatog nagrađivanja intelektualno, stručno i karakterno inferiornih, nedostojnih pojedinaca.
Nije potrebno mnogo razmišljanja da bi se zaključilo kako je došlo do toga da Kristijan Golubović uđe među osnovce i održi im „predavanje“.
Cela priča o tome ko je šta zamolio direktorku, šta je ona znala i nije znala, samo je simptom poput curenja nosa ili kijanja.
Tome prethodi višegodišnje brižljivo kreiranje i negovanje javne persone K. Golubovića i mnogih sličnih njemu na nekim nacionalnim frekvencijama i u tabloidima. A ni to nije najznačajnije, iako je više od prehlade, neka bude da je na nivou ozbiljnije bolesti, na primer gripa.
Zato što se iza te i drugih sličnih pojedinačnih lakših ili težih bolesti nalazi bolestan kontekst. Kontekst je taj koji daje značenje pojedinačnim događajima. Sistemski okvir određuje elemente koji ga čine i upravlja njima.
K. Golubović u školi je fenomen sasvim dosledan ustanovljenom, otelotvorenom i promovisanom vrednosnom sistemu kod nas. Deo je mustre, jedna od niti u njoj. Ne treba gubiti energiju na obrušavanje na jedinke, na dotičnog ili na direktorku škole, ma kolika bila njena odgovornost.
I da se ona smeni, što bi bilo neophodno (jer položaj podrazumeva institut objektivne odgovornosti), i da nikad više u obrazovne ustanove ne kroči Kristijan i njemu slični, neumoljivom unutrašnjom logikom će izopačeni sistem izbaciti na površinu neke druge ale i aždaje.
Setimo se samo svih lokalnih kabadahija: poluzaboravljenog seksualnog predatora Jutke, palikuće Simonovića, kazino gazde i siledžije Safeta Pavlovića, osvetoljubivog silnika Milorada Pantića Lukija. Niz se može nastaviti povlačenjem iste crne linije kroz sve opštine u Srbiji.
U Beogradu imamo ucenjivača u pokušaju, šefa kabineta gradonačelnika, Nenada Milanovića. Imamo i ljutog, nelegalnim radnjama i odbrani nezakonitih radnji sklonog gradonačelnika. Imamo i imali smo svašta nalik tome.
Poenta je da niko od njih i ništa od onog što su radili i što rade nije slučajnost, incident, epizoda ili epifenomen, već je uvek i svaki put odraz u malom, umanjena verzija sistemskog okvira. Renesansnim rečnikom, ogledanje makrokosmosa u mikrokosmosu.
Ko kreira sistem, naš makrokosmos? Nije to nikad u moći samo jednog čoveka, i stalno zaboravljamo da Jednom moć daju svi njegovi dužnici; zatim svi oni koji, mentalno preparirani, hrane njegovu moć svojom verom u nju, pa oni koji je potvrđuju i jačaju svojim strahom i, konačno, oni, koji zagledani u svoj pupak, nezainteresovani za druge i za opšte dobro doprinose njenom nekontrolisanom bujanju.
Sa svoje strane, saučesnički mediji, ustupanjem prekomernog prostora obdaruju Jednog jednim od božijih atributa: sveprisutnošću. Kad je neko u toj meri i tako često prisutan u svakoj kući, postaje nekako domaći, blizak, kao član porodice, utiskuje se u svest, a protokom godina i u podsvest svakog pojedinca.
Tad više nije važno ni šta govori, ni koliko je drzak, podrugljiv, arogantan, nevaspitan, nedosledan, lažljiv, jednostavno, doživljava se kao neko svoj. A svome tolerišemo ono što drugima ne bismo.
Ko bi uopšte u svojoj kući trpeo kakvog komšiju neprijatnog hvalisavca, sveznalicu koji svima soli pamet, koji poslušnike tretira kao dresirane kućne ljubimce, na koje se može i izvikati, a one koji se ne slažu sa njim najgrđe vređa ili im se prezrivo obraća?
Ali ako je to svojta, otac, brat, sin, drugačije se opisuje: junačina, taj skreše svima u brk, odvraća neprijatelje, stalno pobeđuje i štiti domaće ognjište. Verujte, dovoljna je sveprisutnost da bi se postalo polu ili celim božanstvom. Samo to – jer „samo to“ je preplavljujuće za čula, um i osećanja, te prepokriva realnost.
Malo ezoterije neće škoditi, jer ionako živimo u nekakvom izokrenutom univerzumu. A i manje neprijatno opisuje našu stvarnost od metafore pokvarene ribe. Jedan od čuvenih ezoterijskih principa je princip sličnosti – analogije, koji kaže: kako gore – tako dole, kako dole – tako gore.
Kako iznutra – tako spolja, kako spolja – tako iznutra. Kako u velikom – tako u malom. Ovaj princip nam govori da za sve što na ovom svetu postoji, postoji odgovarajuća sličnost na svakoj ravni postojanja.
Veliko se prepoznaje u malom, a malo u velikom. Svaki deo sadrži i predstavlja celinu. Drugi zakon je zakon privlačnosti – rezonance: isto privlači isto i kroz to isto se pojačava.
Savremenim jezikom rečeno, sistem se odražava u svakom od njegovih pojedinačnih delova, a povratnom spregom, delovi jačaju sistem.
Ko, koji ili čiji sistem se odražava u po sebi malom, nebitnom Kristijanu Goluboviću, dajući mu time značaj koji mu ne pripada? I koga, koji ili čiji sistem on, povratnom spregom, učvršćuje?
Treba se, naravno, suprotstavljati i delovima u kojima se u malom ogleda celina, ali ne zaboravimo da sistem silom svoje unutrašnje logike stalno proizvodi i izbacuje na površinu nove elemente slične sebi. Spremimo se za sledeći mikrokosmički šok.
Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.