Nikola Krstić Foto: privatna arhivaKada je predstavnica SNSrbije Sandra Božić obznanila opštenarodnoj gunguli na Tviteru da je Milan Marić „antisrpsko đubre koje učestvuje u propagandnim spotovima“, digla se kuka i motika da se odbrani cenjeni glumac na toj virtuelnoj mreži, koji se usudio da izađe na binu i zavrišti od vapaja na protestu „Srbija protiv nasilja“.
Naime, narodna poslanica se zapitala da li je on „heroj protesta“ budući da je „promoter teze da su Srbi genocidan narod“.
Dalje trućanje ove gospođe nije toliko važno, ali jeste, razume se, važna njena pozicija, pošto, jelte, ona predstavlja nekakav narod, koji je nju – opet, šta ćete – birao.
Međutim, ne lezi vraže, probudile se sve drevne sile vaskolikog srpstva, pa se pridružile sveobuhvatnom ludilu da se kamenuje Marić.
Nije prvi put da ovaj umetnik prolazi kroz toplog zeca, ali tu upravo i dolazimo do cirkusa srpske hipokrizije, gde je Milan Marić postao najomraženija osoba jer se usudio da govori o zločinima i podrži LGBT zajednicu.
Oh, kako je to strašno kad neko stvarno ima hrabrosti da istupi i podrži one koji su marginalizovani. Izgleda da je Srbija protiv nasilja, ali onako selektivno. Mora da se proveri krvno zrnce i koliko neko ima šešeljizma u krvi, pa onda da prođe kroz skener, da bi bio verodostojni borac protiv ovakve vlasti.
Mnogi će reći da je to sada spinovanje vlasti, skretanje fokusa sa pravih stvari, ali Milan Marić svojim radom, rečju i delom pokazuje, ipak, da postoji ta neka drugačija Srbija. Svežija.
Onakva kakvu mi marginalizovani jeretici priželjkujemo. Srbija u kojoj su ljudska prava zaista iznad svega. U kojoj institucije zaista funkcionišu. Rade svoj posao. I obavljaju ga časno.
Svi nekako želimo da živimo u zemlji u kojoj vladaju promene. U kojoj ne možeš da dobiješ otkaz ako tvitaš protiv vlasti. U kojoj Slobodan Milošević, Ratko Mladić, Vojislav Šešelj i druge ljudske anomalije su na poraženoj strani istorije.
Da njihovi zločini i nepravde koje su počinili ostaju trajna mrlja u našoj prošlosti.
U toj zamršenoj paučini, gde se ljudi gube u beznadežnosti, postoji želja za promenom. Postoji snažan glas koji se bori za pravdu, slobodu i ravnopravnost. Za Srbiju koja se ne miri sa ovakvim zlikovcima.
Ali i zemlju koja brani ugrožene manjine. Koja traži od svog društva da vidi sve prizore iz sablasne prošlosti.
Da razume kako smo od Miloševićevog Gazimestana stigli do toga da deca deci pale sveće pred Osnovnom školom „Vladislav Ribnikar“.
Da sagleda kako se dopustilo da nam Srpska pravoslavna crkva uz podršku vladajućih struktura kroje živote već par decenija. Da određuju šta znači porodica, kakva žena sme da bude i koliko dece mora da ima.
Da razumemo da su oružja sa ratišta i dalje preplavljena Srbijom. Kakvog ratišta?
Pa, onog u kojem je naša zemlja jurišala na druge. I da na kraju shvate da ti meci koji su poleteli u školi i u okolini Mladenovca, bili su još u šaržeru pre skoro trideset i pet godina.
Zato je Milan Marić jedan od nas. Prvi među nejednakima. Znak Betmena koji treperi na nebu. Oličenje pobune zdravog razuma protiv višedecenijske šizofrenije, koja i dalje pokušava da nam pojede života.
On je za sada postao simbol podmlađene, drugačije Srbije, koja se iznova ne plaši da se suoči sa izopačenim sistemom vrednosti, pa makar po cenu da je ljudi iz svoje okoline osuđuju i napadaju.
I da pravim imenom ukazuje na zločinačke radnje sadašnjosti, ali i prošlosti. Malo je takvih, ali se njihov eho daleko čuje.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
