Milena i „nedodirljivi“

Od trenutka kada je pre sedam dana stigla tužna vest javnost je puna saučešća, prigodnih izjava, zahvalnosti, isticanja njenih ljudskih i umetničkih kvaliteta. Hoću samo da na jednom primeru pokažem kako se naša javnost u jednom momentu izuzetno grubo ponela prema njoj i kako zbog te epizode koja jeste bila najpre lična ali i opštedruštvena i danas treba da se zamislimo.

Godine 1974. u produkciji Kroacija filma iz Zagreba snimljen je domaći igrani film „Deps“ u režiji Antuna Vrdoljaka. Glavne uloge su bile poverene Mileni Dravić i Bekimu Fehmiu – priznatim filmskim zvezdama. Fehmiu je onda bio i glumac međunarodne reputacije sa angažmanima u Rimu i Parizu. U ovom filmu Bekim Fehmiu igra kriminalca Depsa a Milena Dravić njegovu devojku. U njemu postoji i ljubavna scena njih dvoje u krevetu. Upravo zbog toga Milena Dravić je bila olajavana i ispljuvana od čitave beogradske i srbijanske „javnosti“. Razlog naravno nije bila erotika sama po sebi jer ona je već dugi niz godina bila prisutna u jugoslovenskoj kinematografiji i stekla je i u nas pravo građanstva mada ne bez snažnih otpora. Albanci su i onda doživljavani skoro kao kasta onih „parija“, najprezrenijih ljudi u Indiji, onih koji su „nedodirljivi“ u smislu da sa njima ne treba imati bilo kakav doticaj. A intimni odnosi „dodirljivih“ sa „nedodirljivima“ kažnjavani su smrću. Takve scene je naša javnost razumela kao uvredu srpske časti. U svemu je otkrivena i (neprijateljska) tendencija: kako to da je takav film snimljen baš u Zagrebu?

Svi su diljem naše velike i širokogrude Srbije bili kivni na Milenu Dravić jer je na filmu odigrala ljubavnu scenu sa pripadnikom naše kaste „nedodirljivih“ pa makar taj bio izuzetno lep i uspešan. To je greh koji se nije praštao čak ni u ono vreme po mnogo čemu drugačije od sadašnjeg, kada nacionalizam nije bio zvanična ideologija društva a eto opet ga je bilo, u narodu se negovao. Znači da se zmijsko jaje odavno u inkubatoru pripremalo za izlazak iz ljuske.

E sad, naravno, mogli bismo se zapitati a i onda su se pitali mnogi: a zašto neki „naš“ glumac nije snimio takve scene sa nekom „njihovom“ glumicom, pa da vidimo?! Tako nešto bilo je samo teoretski zamislivo a u praksi nemoguće jer „druga strana“ je u tom pogledu bila još tvrdokornija, još groznija, još zaostalija… Ali to ne znači da treba opravdati ponašanje naše javnosti. Zapravo, ako neko drugoga posmatra sa visine, docira mu kako nema kulturu i smatra ga nekom vrstom Indijanca, divljakom, dok naprotiv sebe vidi kao kulturtregera morao bi da sve to pokaže i dokaže u praksi.

Sve ovo nisam hteo da pišem dok nisu umrli i Bekim Fehmiu i Dragan Nikolić i Milena Dravić. Nadam se da će moja namera ovim tekstom biti na pravi način shvaćena. Srbija ima čega da se stidi u mnogo čemu pa i u pogledu svog odnosa prema Mileni Dravić.

Autor je književnik i istoričar