Milo Đukanović i kraj balkanskih despotija

Ta moja prognoza, i pored određenih teškoća i neizvesnosti, sada se, posle teškog poraza despota Mila Đukanovića u drugom krugu crnogorskih izbora, ostvaruje.

Naime, nije potrebno biti mnogo mudar pa zaključiti da će na skorašnjim parlamentarnim izborima, posle detronizacije crnogorskog Lukašenka, DPS i njegove satelitske partije, ukoliko ih uopšte i bude, doživeti krah.

Jer, bez Milove sultanske harizme, to će, u očima birača, biti skupina predvođena ljudima ogrezlim u kriminal i korupciju.

Kad je reč o samom Milu Đukanoviću, on je sam javno eksplicirao svoje shvatanje demokratije. Naime, u TV duelima, prvo sa Andrijom Mandićem a potom i sa sadašnjim predsednikom Jakovom Milatovićem, on je na primedbe svojih sagovornika da već preko trideset godina „žari i pali“ Crnom Gorom, odgovorao, parafraziram, da narod ima pravo da na najviše državne funkcije bira onoga koga želi koliko god puta hoće i da će on biti na predsedničkoj funkciji dok god mu narod bude na izborima izglasavao poverenje.

Drugim rečima, po njemu, ne postoji nikakvo ograničenje u pogledu broja predsedničkih mandata. To je tipičan populističko-autokratski način rezonovanja o najvišim političkim fukcijama, nespojiv sa bazičnim principima proceduralne demokratije koja je spoj legitimnosti (koju stranke i pojedinci stiču pobedom na parlamentranim izborima) i legaliteta (formalno-pravno onemogućavanje samovoljnog vladanja pobednika na izborima).

U ovaj poslednji princip spadaju i načela o smenjivosti vlasti i ograničavanju broja mandata. U oba današnja predsednička sistema unutar parlamentarizma, u Americi i Francuskoj, na delu je načelo „dva mandata, i gotovo“.

Nije naodmet da se podsetimo činjenice da je prvi američki predsednik Džordž Vašington, u vreme kada u ovoj zemlji još nije bio ograničen broj predsedničkih mandata, odbio da se kandiduje i treći put za datu funkciju, obrazlažući to stavom da neće time da kvari tek nastalu mladu demokratiju.

Dakako, takav stav mogu imati samo veliki državnici koji mogu zauzdati razularenu, ničim ograničenu volju za moć koja je vodila Mila Đukanovića, zbog čega je Crna Gora pretvorena u plen razgranate mafijaške hobotnice na čijem čelu je bio njen bivši predsednik.

Začudo, veliki broj srpskih intelektualaca, javnih ličnosti i političara koji sebe označavaju kao proevropski i liberalno-demokratski orijentisane osobe uzdizao je Đukanovića na pijedestal mudrog, izuzetnog državnika, jer navodno on, i niko drugi sem njega, može od Crne Gore napraviti građansku državu i uvesti je u EU.

Kažem zacudo, pošto je svakom ko iole poseduje „zdravi razum“ odavno jasno da je Đukanović razorio nezavisno pravosuđe, bez kojeg ne može biti uređenog tržišta, da on, služeći se svojom propagandnom mašinerijom, satanizuje opoziciju tretirajući je kao ekspozituru stranih službi, pri čemu, služeći se otrcanim teorijama zavere, izmišlja državne udare, pokušava da brutalnom upotrebom sile u korenu saseca izlive građanske neposlušnosi i slično.

Kada će oni koji su navodno proevropski orijentisani početi da ocenjuju evropska stremljenja svojih zemalja na osnovu karaktera njihovog unutrašnjeg uređenja, a ne po patetičnoj retoričkoj ornamentici njihovih čelnika o proevropskom putu koja im služi kao maska za prikrivanje njihovih ambicija da doživotno arbitrarno vladaju, ne poštujući ni ljudske ni božanske zakone, jer su, vođeni nezajažljivom ličnom pohlepom, izgubili i poslednje mrvice ljudskog dostojanstva i stida.

Pada mi na pamet onaj čuveni Apel 80 u kojem je veliki broj srpskih intelektualaca podržao anticivilizacijski, antievropski Zakon o slobodi veroispovesti, čime su zdušno podržali i njegovog idejnog tvorca Mila Đukanovića. U tom apelu ponavljaju se Milove mantre o ugroženosti crnogorske nezavisnosti od srpske hegemonije.

S tim u vezi se masovne litije u Crnoj Gori označavaju kao neredi iza kojih stoji Srbija u težnji da destabilizuje Crnu Goru. Kao da vernici nemaju isti građanski status kao i ne-vernici i kao da se Zakon o slobodi veroispovesti ne tiče vernika, te da oni stoga ne smeju izražavati svoj stav prema pomenutom zakonu pomoću organizovanja mirnih demonstracija.

Mirne savesti mogu reći da je taj apel bio jedan od najsramnijih pamfleta namenjen odbrani Mila Đukanovića, čiji su arbitrarni stavovi tretirani kao jedini zakon Crne Gore. Šta će sada da kažu Milovi obožavaoci kada je do nogu potučen od jednog mladog superobrazovanog političara koji eto nema nikakvih rezervi prema putu ka EU.

Kad već pominjem Milovu težnju da uguši svaki aktivitet građana i građansku neposlušnost, bilo bi uputno prokomentarisati nedavne izjave našeg, metaforički govoreći, Levijatana u kojima diskvalifikuje masovne demonstracije u Francuskoj i Nemačkoj kao „neukrotivu političku strast koja nema veze sa realnošću i sa racionalnim principima“. Kao, dakle, neobuzdani izliv iracionalnih tendencija, građanska neposlušnost „može da izazove nesagledive posledice“.

Ovakav odnos prema građanskoj neposlušnosti ne treba da iznenađuje, jer svaki vlastodržac gaji krajnji prezir prema masovnim pobunama građana.

Jer one, same po sebi, mogu ograničavati samovolju vlastodržaca, tj. želju da građane, iako su oni izvorni nosioci suvereniteta, drži u stanju ropske poslušnosti, pomoću stalnih represivnih pretnji, mera i ucena, čime se gazi njihovo elementarno dostojanstvo.

U osnovi Vučićeve koncepcije nalazi se paternalistički oblik vladavine u kojem neprikosnoveni vladar tretira građane kao nepunoletnu decu, što mu daje za pravo da on zna bolje od njih samih šta je njihov interes.

Ali, ipak, ako se uzme u obzir konkretni kontekst u kojem su diskvalifikacije sveopšteg masovnog bunta izrečene, onda bi se moglo reći da iza njih stoji Vučićev panični strah da se izlivi masovnog zadovoljstva ne preliju na domaći teren. Kao što bi se za Mila moglo reći da je bio najveći problem Crne Gore, za Vučića bi se moglo tvrditi da jeste najveći problem Srbije.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.