Milo još nije pao, a kad će, ne zna se 

Zbivanja koja su usledila pokazuju da to još uvek nije u potpunsti izvesno.

Novu većinu čine koalicija „Za budućnost Crne Gore“ koja ima 27 poslanika, koalicija „Mir je naša nacija“ 10, a platforma „Crno na bijelo“ ima četiri mandata.

Skupština Crne Gore ima osamdeset jednog poslanika, što znači da nova vladajuća grupacija ima minimalnu većinu.

Đukanovićeva Demokratska partija socijalista ima 30 poslanika, Socijaldemokrate i Bošnjačka stranka imaju  po tri , Socijaldemokratska partija dva.

Po jednog predstavnika imaju Albanska lista „Nik Đeljošaj – Genci Nimanbegu“ i koalicija „Jednoglasno“.

Kako se iz sastava nove Skupštine može videti, u Crnoj Gori postoji razvijen politički pluralizam, partijska scena je izuzetno fragmentirana.

Novu većinu čine tri koalicije,a u sazivu Skupštine zastupljene su 22 stranke ili grupe građana, većinu čini njih 16.

U Crnoj Gori postoje višestruke linije podela koje se presecaju. Naglašene su identitetske razlike, nema nijedne nacije koja ima apsolutnu većinu, a politički su relevantni Crnogorci, Srbi, Bošnjaci i Albanci.

Prema popisu stanovništva izvršenom 2011, Crnogorci čine 45 odsto stanovništva, Srbi 29 odsto, Bošnjaci devet odsto, Albanci pet odsto, Romi i Hrvati po jedan odsto itd.

Srpski jezik je maternji za 43 odsto stanovnika Crne Gore, crnogorski za 37 odsto, albanski pet odsto, bosanski pet odsto, hrvatski jedan odsto.

U ukupnom stanovništvu ima 72 odsto pripadnika pravoslavne veroispovesti, 19 odsto islamske, tri odsto katoličke.

Srbi uglavnom žive u siromašnijem, severnom delu zemlje a društveno bogatstvo skoncentrisano je u Podgorici i na obali. Kada se identitetske razlike poklapaju sa razlikama u nivou ekonomske razvijenosti, to obično za posledicu ima konflikt.

Suverenisti su međusobno sukobljeni. Deo koji čine “Pokret za promjene” Nebojše Medojevića i koalicija “Crno na bijelo”, koju predvodi Dritan Abazović, sada su deo vladajuće većine, dok su sve opozicione stranke suverenističke.

Oko pedeset poslanika podržava nezavisnost Crne Gore. U novoj parlamentarnoj većini postoji i podela na evroatlantiste (Medojević, Abrazović) i one kojima su bliski Beograd i Moskva (Andrija Mandić, Milan Knežević).

Srpska pravoslavna crkva sa dve eprahije u Crnoj Gori odlučujuće je doprinela pobedi opozcije.

Nedavno preminuli mitropolit Amfilohije i episkop Joanikije bili su u velikom sukobu sa Đukanovićem, ali nisu bili u najboljim odnosima ni sa Aleksandrom Vučićem ni sa vrhom crkve u Beogradu.

Ova dvojica jerarha pokazali su zavidnu političku veštinu. Vodili su rat na dva fronta: protiv Đukanovića i protiv Vučića i uspeli da pobede. Kolika je ta pobeda, videće se uskoro.

Ni ekonomska moć nije bila pod potpunom Đukanovićevom kontrolom. Sa njim je u žestokom sukobu odbegli tajkun Duško Knežević, vlasnik  „Atlas grupe“.

Protiv  dosadašnje vlasti bili su i drugi tajkuni, poput  Žarka Rakčevića, Željka Ivanovića i Miška Perovića.

Oni podržavaju Dritana Abazovića i to je jedan od razloga što ovaj sa samo četiri poslanika ima tako veliki značaj u pregovorima o formiranju nove vlade.

Jedan od najbogatijih Crnogoraca, Daka Davidović, blizak je crkvi. Ni mediji nisu bili pod potpunom Đukanovićevom kontrolom.

Najzad, i najveći kriminalni klanovi su u žestokom međusobnom ratu. Uzimajući u obzir sve rečeno ne može se reći da je, i pored svega što je činio, Đukanović uspeo da uspostavi potpunu diktaturu.

On je jedva dobio i izbore 2016, i to zahvaljujući farsičnom državnom udaru koji je, navodno, trebalo da bude izvršen na dan izbora.

Tada Crna Gora još nije bila članica NATO, u koji je ušla 2018, pa na Zapadu niko nije pravio problem zbog očigledno neregularnih izbora. Posle ulaska Crne Gore u zapadni vojni savez Đukanović više nije bio potreban. Kako bi rekao Stipe Mesić, izvršio je svoj zadatak.

Donošenjem Zakona o slobodi vjeroispovijesti Đukanović je namerno izazavao krizu. Tim manevrom pokušao je sebe ponovo da učini jedinim kredibilnim zastupnikom zapadnih interesa u svojoj zemlji.

Na Zapadu SPC i srpski nacionalizam, često pogrešno, vide kao produženu ruku Rusije.

Đukanović se nadao da će  ponovo dobiti podršku od svojih dotadašnijih patrona, kako bi sprečio njen geopolitički povratak na Balkan.

Međutim, preračunao se. On je i Zapadu postao teret posle više od trideset godina vladavine.

Protesti protiv usvajanja Zakona bili su masovniji i organizovaniji nego što je to bilo ko očekivao i bili su mirni.

Đukanović je verovatno msilio da će poslovična crnogorska violentnost dovesti do velikih incidenata, što bi njemu omogućilo da pribegne represiji kako bi obezbedio opstanak na vlasti.

Čak i kada bi ideološki i politički nova vlast bila složna, ne bi mogla da promeni mnogo. Spoljašnji faktori, tj. interesi velikih sila, odlučujuće utiču na oblikovanje sistema vlasti u Crnoj Gori.

Nova vlast neće moći da menja dosadašnje strateške orijentacije države, na primer, da donese odluku o istupanju iz NATO ili da povuče priznavanje Kosova. Ali, što je za nju naročito važno, neće moći da promeni ni najznačajnije identitetske odredbe u Ustavu kao što su građanski karakter države, zastava, himna, jezici u službenoj upotrebi i sl.

Većina ustavnih članova može biti promenjena dvotrećinskom većinom u Skupštini. Ali, za promenu pojedinih članova, u koje spadaju i odredbe o identitetu, pored dvotrećinske poslaničke većine, neophodna je  i potvrda na referendumu na kome „za“ mora biti najmanje tri petine upisanih birača.

Takva procedura neophodna je i  za promenu člana 157. kojim se zahteva referendum u tim slučajevima.

Očigledno, takva većina nikad neće postojati, tj. pojedini članovi Ustava su nepromenjivi. Prema članu 1. Ustava Crna Gora je nezavisna i suverena država, republikanskog oblika vladavine, građanska, demokratska, ekološka i država socijalne pravde, zasnovana na vladavini prava.

Kako je i ovaj član nepromenjiv, Crna Gora se ne može reorganizovati kao višenacionalna, multikulturna država u kojoj bi postojali elemnti konsocijacije, tj. podele vlasti između različitih nacionalnih grupa.

Kako je već istaknuto, osnovna linija političkih podela posle sticanje nezavisnosti sledila je nacionalne razlike. U tom periodu Srbi su bili diskriminisani, a vlast je angažovala  sve moguće resurse kako bi obezbedila stvaranje crnogorske nacije.

Kada se ustavom proklamuje da je država građanska, a u stvari je višenacionalna, time se njena multikulturalnost negira.

Odluka o formiranju privremene ekspertske vlade bila je uslovljena realnim odnosima snaga. Većina koju čini šesnaest stranka je neupravljiva.

Članovi Vlade neće biti političari koji su dobili podršku birača, nego tzv. „nezavisni eksperti“. Kad ministri nisu političari koji imaju moć, to samo znači da neko drugi, ko ima moć a nema podršku građana, stvarno vlada.

Ovaj manevar ima za cilj da umanji uticaj sprskih partija i Vučića u političkom životu Crne Gore.

Crkveni kandidat, mandatar Zoran Krivokapić, verovatno će formirati novu političku stranku demohrišćanske orijentacije.

Ako bude imao podršku crkve, ovaj novajlija u političkom životu dobiće deo glasova koji su do sada išli srpskim strankama. Ali, smrću Amfilohija oslabljena je Krivokapićeva pozicija.

Na čelo koalicije on je i doveden na insistiranje pokojnog mitropolita, budući da je pravilno procenjeno da sa Mandićem i Kneževićem, kao liderima, ne bi bio postignut tako dobar rezulatat.

Unutar SPC postoji sukob između većinske struje koja podržava Vučića i manjinske koja osuđuje naročito njegovu nacionalnu politiku.

Amfilohije je bio neformalni lider manjinske struje, koju čini petnaestak episkopa čije eparhije su mahom izvan teritorije Republike Srbije.

Odmah posle Amfilohijeve smrti za administratora Mitropolije crnogorsko-primorske (MCP) postavljen je episkop budimljansko-nikšićki Joanikije.

Sveštenstvo i vernici bi najradije njega videli kao novog mirtopolita. Međutim, verski analitičar iz Crne Gore i suverenista Vladimir Jovanović tvrdi da prema kanonskom pravu adminstrator neke eparhije ne može biti njen novi episkop.

Ovakvo tumačenje kanona osporava jedan od najboljih poznavalaca crkvenog prava dr Zoran Čvorović.

Tek posle održavanja Svetog arhijerejskog sabora SPC, koji nije zasedao od maja 2019, videće se da li je postavljenje Joanikija za administratora manevar njegovih protivnika da ga onemoguće da postane novi mitropolit.

U crkvi, kao i svakoj drugoj strukturi moći, uvek se vodi ogorčena zakulisna borba za vlast. Za Vučića je od odsudne važnosti da ima podršku SPC koju mora da pacifikuje kako bi rešio problem Kosova, tj. priznao ga kao nezavisnu državu.

On često ponavlja da Srbija ne može priznati Kosovo a da zauzvrat ne dobije ništa. Za crkvu je Kosovo sveta zemlja povodom koje se ne mogu praviti kompromisi. Za Vučića je ono predmet trgovine.

Priznanje, ali za nešto, a ne za ništa.

MCP je, prema Ustavu SPC, eparhija kao i svaka druga, bez ikakvog specijalnog statusa. Međutim, tokom tri decenije Amfilohije ju je u značajnoj meri učinio autonomnom.

On je često samostalno nastupao i donosio odluke koje vrh SPC nije odobravao. Tako je 2016. učestvovao u radu sabora na Kipru na kome nisu bile zastupljene sve pravoslavne crkve, među njima ni moskovski patrijarh.

MCP je poslednjih decenija postala finansijski veoma moćna, raspolaže nekretninama, vrednim građevinskim zemljištem i drugom imovinom.

Naročito su obilni prihodi koje ostvaruje manastir Ostrog, koji je postao pravo svetilište. Tim prihodima samostalno je raspolagao Amfilohije i trošio ih po svom nahođenju.

Moguće je da će iz beogradske patrijaršije nastojati da Amfilohijevu smrt iskoriste kako bi disciplinovali MCP. Takav postupak izazvao bi veliko nezadovoljstvo i kod sveštenstva u Mitropoliji i kod vernika.

Crnogorci, bez obzira kako se nacionalno izjašnjavaju, imaju veoma naglašenu predstavu o svojoj izuzetnosti.

Osim toga, faktički autonomni status MCP bio je i neka vrsta kompromisne pozicije kojom su suzbijani zahtevi za osnivanje autokefalne crkve.

Na poslednjem kongresu svoje partije Đukanović je najavio da će stvaranje autokefalne crnogrske pravoslavne  crkve biti jedan od glavnih zadataka njegove stranke.

Među vernicima i poltičarima bliskim crkvi već nastaje pokret za izbor Joanikija na mesto novog mitropolita.

Ukoliko se Beograd tome bude protivio, ojačaće atunomaški pokret među pravoslavnim vernicima.

Tradicija nalaže da poglavar MCP bude iz Crne Gore, mada to uvek nije bio slučaj. Na tom tronu bio je od 1947. do 1960. Arsenije Bradvarević, rođen u Banatu.

Od ukidanja Pećke patrijaršije 1766. do 1920. pravoslavna crkva u Crnoj Gori, Mitroplija Cetinjska, bila je faktički samostalna.

Demokratizacija izbora episkopa neće biti prihvaćena u SPC. Amfilohije je nesumljvo bio harizmatski verski vođa i uticajan u politici.

On je obnovio MCP i učinio je jednim od ključnih faktora u političkom životu. Njegova ličnost  bila je kompleksna.

Ojačao je svoju zajednicu, ali je antagonizovao druge. Za suverniste on je govrio:“ Pozivaju se na Crnu Goru kralja Nikole koja ni po svojim granicama, ni po svom sadržaju i mentalitetu nema nikakve veze sa ovom fildžan-avnojevskom Crnom Gorom, rođenom u Titovom Jajcu.“ .

Ovakvim i sličnim stavovima, koje je često iznosio, on je homogenizovao svoje protivnike. Jednako je snažno ljude privlačio kao i odbijao.

Problem srpske politike u Crnoj Gori do sada je bio etnički ekskluzivizam. Budući da Srbi čine 29 odsto stanvništva, sa takvim pristupom ne mogu postati politička većina. Na proteklim izborima srpske stranke su postigle maksimum, nisu rasule nijedan glas.

Srpsko-crnogorski sukob nastao je kao posledica Đukanovićeve agresivne identitetske politike.

Da bi se on ublažio, neophodno je da postoje političke stranke i programi koji su u stanju da prevaziđu te podele, isticanjem u prvi plan ekonomskih i socijalnih tema uz poštavanje nacionalnih i verskih razlika. Zbog uloge koju ima pravoslavna crkva, važno je da novi mitropolit bude osoba koja neće biti isključiva i koja pažljivim delovanjem može doprineti pomirenju.

SPC je konzervativna institucija, u njoj ne postoje uticajni socijalno-hrišćanski klirici. Ona nikad nije bila na strani podređenih društvenih slojeva i nema razvijenu socijalnu doktrinu.

Kada je izbila kriza, iz crkve su uporno poručivali tadašnjim vlastima: „Povucite Zakon i nema litija“. Daj bogu božije, caru carevo i mirna kuća. Tokom višedecenijske Đukanovićeve vladavine ona ga je više podržavala, ili bila po strani, nego što ga je osporavala.

Crkva ne traži društvene promene, već samo uklanjanje njoj nesklone vlasti.

Zbog pandemije drastično su se pogoršale ekonomske prilike u ovoj maloj državi.

Poslednjih decenija ona je deindustrijalizovana i postala zavisna od turizma kao najvažnije privredne grane.

Zbog pandemije ovogodišnja sezona je neuporedivo lošija nego prethodnih godina. Nova vlada suočiće se sa velikim teškoćama.

Finansijska podrška sa Zapada mogla bi da znatno utiče na ishode političkih borbi. Prema procenama Centralne banke, u Crnu Goru se od obnove nezavisnosti slilo oko 10 milijardi evra po osnovu stranih investicija.

Istovremeno iz zemlje se odlilo blizu sedam miljardi evra. Strani investitori ulagali su u nekretnine, turizam, bankarstvo i energetiku.

Kineske kompanije su sve prisutnije poslednjih godina. Investitori su dolazili iz Azerbejdžana, Ruske Federacije, Mađarske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Devičanskih Ostrva, Švajcarske, Bosne i Hercegovine, Nemačke, Holandije, Turske…

Iz crnogroskih medija ne može se zaključiti da li strane kompanije utiču na politički žviot. Sasvim je izvesno da je njihov dasadašnji politički oslonac bila DPS bez koje se nijedna investicija nije mogla realizovati.

Naredne godine trebalo bi da bude održan novi popis stanovništva. Srpski političari i intelektualci, i u Srbiji i u Crnoj Gori, očekuju da će na njemu broj Srba biti veći nego na prethodnom.

Budući da su balkanski identiteti često nestabilni, nije nemoguće da se, zbog promene vlasti, tako nešto i dogodi.

Ali, slaba vlada neće biti u stanju da se nosi sa tako zapaljivim događajem kao što je popis u državi u kojoj postoje snažne identitetske podele.

Državni aparat je korumpiran i kriminalizovan i odatle će dolaziti najjači otpor novoj vlasti. Osnovno je pitanje da li će se raspasti Demokratska partija socijalista.

Takav ishod nije nemoguć, budući da se radi o klijentelističkoj strukturi, okoštaloj na vlasti koja verovatno nije sposobna da se menja.

Neočekivani događaji u politici imaju veliku važnost. Smrću moćnog mitropolita Amfilohija odnos snaga je bitno promenjen.

Postignut je jedini mogući kompromis da nova vlada bude ekspertska sa oročenim mandatom do jedne godine.

Potom će biti održani vanredni izbori. Očekuje se da će na majskom zasedanju Sabora SPC biti izabran novi mitropolit. Njega će indirektno postaviti Vučić, a on će birati kandidata koji se ne protivi njegovoj nacionalnoj politici.

Takvu odluku podržaće i Zapad jer će biti oslabljena crkvena struja koja se protivi priznavanju Kosova. Ako Vučić i pristane da mitropolit bude Joanikije, ostaje upražnjeno mesto episkopa budimljansko-nikšičkog.

Taško da će Vučić propustiti priliku da, bar delimično, utiče na crkvena zbivanja u Crnoj Gori.

Za sve stranke nove većine važno je da bude formirana bilo kakav vlada u kojoj nije DPS, kako bi ona, a ne Đukanović, organizovala nove izbore.

Prvo odmeravanje snaga u novoj konstelaciji verovatno će biti na lokalanim izborima u Nikšiću koji će biti održani na proleće.