Vučić i Kurti – manipulacija ljudima: Lični stav Milojka Pantića

Prvo su Albanci uhapsili „državnog“ švercera srpske robe u Severnoj Mitrovici, a onda je srpska policija „kidnapovala“ albanske granične policajce i proglasila ih terorističkom grupom.

Sve to uz debilno objašnjenje da su uhapšeni u nekoj šumi dok su brali pečurke i da su „teroristi“ naoružani, kako se vidi na slici, puškama marke „Zastava-oružje“ Kragujevac. Srpski i albanski mediji prikazuju te događaje svaki iz svog ugla.

Ali zajednička im je poruka da je antagonizam između dva naroda toliki da suživot Albanaca i Srba na Kosovu navodno nije moguć. To potvrđuje i naslovna strana Vučićevog Informera laži: „Kurti otima Srbima hranu i lekove“. Šta je to nego medijska manipulacija ljudima?

Sticajem okolnosti boravio sam toga dana u Prištini na poziv mojih prijatelja Albanaca sa kojima dogovaram osnivanje nevladine organizacije, koja bi se zvala Liga nesvrstanih za istinu i ljudska prava u regionu, skraćeno L’NIRA. U tom smislu želeli su da mi pokažu istinu o suživotu Albanaca i Srba u glavnom gradu Kosova, pa smo prvo krenuli u srpsku opštinu Gračanica udaljenu nekoliko kilometara od centra Prištine.

U samom centru Gračanice, preko puta čuvenog manastira, veliki spomenik Milošu Obiliću srpskom mitskom junaku iz bitke sa Turcima na Kosovu 1389. Velika srpska zastava na spomeniku nije jedina. U celoj glavnoj ulici koja se zove Bulevar cara Lazara, na svakoj banderi i radnjama viore se srpske trobojke, bez ijedne zastave Kosova. I onda šok za sve nas, koje srpski mediji svakodnevno bombarduju vestima da Albanci žele da proteraju sve Srbe sa Kosova.

U predgrađu Gračanice, Čaglavici u samom centru mesta, dva restorana koje drže Srbi i koji su svakog dana prepuni gostiju uglavnom albanske nacionalnosti. Šta više, Albanci su nam rekli da je srpski restoran „Etno-haus“, gde smo se slikali za uspomenu, najbolji ugostiteljski objekat na celom Kosovu.

Kad sve to vidite onda drugačije razmišljate o informaciji koja se toga dana pojavila na društvenim mrežama, da je delegacija Bujanovca i Preševa, albanskih opština u Srbiji, otputovala u Brisel da referiše o vlastodržačkom ugrožavanju manjinskih prava Albanaca na jugu Srbije.

Naš domaćin građevinski inženjer Gani Memeti ispričao nam je priču o nekoj voditeljki emisije na „našoj čuvenoj“ televiziji srpskog imena Happy, koja je sa nekim od svakodnevnih tzv. analitičara razgovarala o Kosovu. Kaže da je u jednom trenutku rekla da bi rado otišla da vidi Kosovo, ali da se plaši da ne bi živu glavu izvukla, jer Albanci su „poluljudi – poluživotinje.

Zato nas je posle Gračanice, Gani odveo na čuveni prištinski korzo na kome su do 1981. zajednički šetali Srbi i Albanci, Albanke i Srpkinje. Te godine su u Podujevu izbile prve demonstracije protiv diskriminacije albanskog življa i od tada do raspada Jugoslavije, korzo je bio podeljen: sa leve strane šetali su Srbi, a sa desne Albanci. Danas, naravno, na korzou prepunom kafića, dominiraju Albanci, ali ne „poluljudi“, već civilizovan pretežno mladi svet.

/Živimo u eri digitalnih komunikacija i interneta, pa nije čudno što su mi neki Albanci prilazili sa pitanjem da li sam ja onaj TV reporter iz Beograda. Obradovao sam se susretu sa nekadašnjim i jedinim živim kolegom iz Televizije Priština, Agimom Kasapolijem. I tako, kao tren je proleteo taj 14. juni, dan u kome smo se uverili da je suživot Albanaca i Srba na Kosovu, ne samo moguć već i da postoji. Pri povratku na graničnom prelazu albanski policajac vidi ime na ličnoj karti i pita: „Hoće li se Zvezdi nebo ponovo otvoriti?“ Upozorio nas je da skinemo nalepnice sa tablica, da u Srbiji ne bismo platili kaznu.

I tu dolazimo do poente ove priče. Svi srpski političari, od Slobodana Miloševića do Aleksandra Vučića, sve pod parolom odbrane srpstva, a u cilju čuvanja vlasti, razmišljali su samo o tome kako da izazovu mržnju i sukobe između Srba i Albanaca na Kosovu. Nikada nikome nije bilo važno kako ljudi na Kosovu žive, a pogotovu im nije padalo na pamet da pitaju i albanski i srpski narod šta misle o suživotu na Kosovu.

Šta više, Milošević je pokušao da realizuje zločinačku političku ideju, da protera Albance sa Kosova i tamo naseli Srbe iz Hrvatske. Zato smo bombardovani od strane NATO pakta. A ovih dana u režimskoj beogradskoj štampi, na sva zvona se objavljuje da je Rusija tom političkom zločincu podigla spomenik u Moskvi i da je spomenik otkrio njegov sin Marko.

Danas o sudbini ljudi na severu Kosova odlučuju dva čoveka: Aljbin Kurti sa svojom populističkim sledbenicima u Parlamentu Kosova i Aleksandar Vučić sa svojom mafijaškom i švercerskom tzv. „Srpskom listom“ u Severnoj Mitrovici. Po nekoliko puta godišnje oni ljudima priređuju tragikomične predstave kao što je bilo ovo hapšenje srpskog „državnog“ švercera robe i „kidnapovanja“ kosovskih policajaca koji se proglašavaju teroristima. Sve se to na srpskoj političkoj sceni vodi kao „proterivanje svih Srba sa Kosova“.

A na kosovskoj kao namera Srbije da silom vrati Kosovo u svoj društveno-politički sistem. Sad se tek vidi koliko je ubijeni Oliver Ivanović bio u pravu kada je govorio: Srbi sa Kosova i Metohije nemaju strah od Albanaca, već od „Srpske liste“ i vlasti u Beogradu.

Ne tako davno gledali smo igrokaz sa registarskim tablicama koji se i danas igra na graničnim prelazima. Sve je to zato što i na jednoj i na drugoj strani vladaju političari čija je jedina politika antialbanstvo i antisrpstvo, kojima se, po sistemu spojenih sudova, održavaju na vlasti, a sa većinom Albanaca i Srba šta bude biće.

Naš vlastodržac je više puta poručio: „Ako vam ovde nije dobro, idite tamo gde će vam biti bolje“. Zar to nije otvoreno bačena rukavica svim građanima Srbije da razreše dilemu: MI ILI ON.

Autor je novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.