Da li ste bezbedni kad prolazite kroz Grdeličku klisuru, ili vozite kroz tunel na auto-putu „Miloš Veliki“?

Neću reko, tol’ke godine se nismo videli, nije fora da se sad svađamo oko politike… A možda je trebalo.

Jer, pouzdano znam da su u petak čim su čuli vest o nesreći, uspaničeno zvali unuku koja studira u Novom Sadu. Ova im je, ne sluteći ništa, uporno odbijala pozive, jer je srećom bila na predavanjima. Ali, nažalost, nisu sve porodice u petak imale sreću, dvocifren broj njih je zavijen u crno.

LJudi u ovoj zemlji nikako da shvate da vlast i opozicija nisu Zvezda i Partizan, te da politika nije sport. Nisam ja pre više od sedam godina počeo da lajem zato što mi je neko simpatičan, a neko ne. Mali je broj odgovornih ljudi koji je u proteklih tridesetak godina shvatio da nam nije potreban lider, autokrata, diktator, već sistem i pravna država. A sistem ne čini jedan čovek ma kako se on zvao i ma koliko (ne)sposoban bio.

Sve nesreće koje nam se dešavaju, dešavaju nam se zbog nedostatka sistema i pravne države. Jer u pravnoj državi nije moguće da na privatnim fakultetima štancuješ diplome na osnovu kojih kasnije mnogi od onih koji su takve diplome kupili ili ih na bilo koji način nezasluženo stekli, zauzmu odgovorna mesta u državi. Lažna diploma i lažno samopouzdanje, stečeno uglavnom pozicijom i vezama u vladajućoj stranci, dovode tu osobu do apsolutno pogrešnog ubeđenja da sve ume, može i zna.

To što svaka osoba sa ovakvim lažnim ubeđenjem doživi veoma bolno prizemljenje uništavajući time sebe i svoje najbliže, najmanji je problem. Na ovaj način uništava se država, narod i bilo kakva budućnost građana. Poslednjih godina upravo nam se to dešava.

Svake godine, doživljavamo tragedije, koje su se mogle sprečiti da je Srbija pravna država, te da svako radi svoj posao po pravilima struke kojoj pripada.

Umesto pravila struke Srbijom su odavno zavladali partokratija, osionost, primitivizam… Da ovih negativnih pojava nije bilo, ne bi se srušio helikopter, jer bi neki stručni ljudi rekli kada i da li on može da poleti, a naročito gde i kada mora da sleti. Ne bi se dogodio „Ribnikar“ da su svi radili svoj posao, te da je vlasnik streljane rekao, ne, deci je ovde pristup zabranjen. Mladi ljudi u Duboni i Malom Orašju bi bili živi da su državni organi reagovali na sva kriminogena ponašanja Uroša Blažića koja su prethodila tragediji.

I naravno nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu se ne bi srušila da su investitori i izvođači radova svoj posao radili u skladu sa zakonom i pravilima svoje struke.

Srbija međutim odavno nema sistem, niti je pravna država. Sistem je zamenila partokratija, a pravnu državu, autokratija. A gde postoji partokratija i autokratija, tu pravilima struke nema mesta.

Takođe, tamo gde vlada partokratija, vlast vodi računa o ličnom a ne opštem interesu. Jer, kako drugačije protumačiti informaciju da je ugovor o renoviranju železničke stanice u Novom Sadu tajna, zato što to tako traži kineski partner? Druga ugovorna strana u tom ugovoru smo svi mi, građani Srbije, dakle radi se o našem novcu.

Ako neko ne dozvoljava da odredbe ugovora budu dostupne javnosti, onda takav ugovor ne treba da bude zaključen. I baš me briga što će neko reći da je zaključenje tog ugovora bio strateški, „viši“ interes za Srbiju. Na stranu što sam skeptičan prema dobrobiti koju nam može doneti Kina (ako ne verujete pitajte građane Bora) za mene nema većeg strateškog interesa od bezbednosti bilo kog građanina Srbije.

Ali užurbano jurenje za jeftinim političkim poenima, slikanje i snimanje pred kamerama svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, a osnovano verujem i punjenjem privatnih džepova, dovodi nas do toga da niko nigde u ovoj zemlji nije siguran. Da li ste uvereni da ste bezbedni kad prolazite automobilom kroz Grdeličku klisuru, ili vozite kroz tunel na auto-putu „Miloš Veliki“? Ma kakav auto-put, nisi siguran ni u gradskom prevozu, jer autobusi ma koje boje bili redovno gore ili im otpadaju točkovi, što nas dovodi u situaciju da ne moramo ući u prevoz da bismo nastradali.

Svi smo dakle pod nadstrešnicom, a ko će nastradati, a ko ne, pitanje je puke slučajnosti i količine sreće ili nesreće koju svako od nas ponaosob ima…

I tako će biti dok god ne budemo shvatili da nam je potreban sistem i pravna država u kojoj će se poštovati pravila struke i voditi računa o opštem a ne ličnom interesu.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.