Često se porede Miloševićeva i Vučićeva vlast, pa se meri koja je gora, ali one su ipak neuporedive.
S jedne strane, imate Miloševićevu koja je bila utemeljena na čistokrvnim emocijama, svirepom afektu, osvetničkom duhu i krvoločnoj želji za uzvišenom pravdom.
Usamljeni sam mohikanac koji tvrdi da je tadašnja SPSrbija bila najbliža onom hardkor nacizmu.
Sa svih strana ste imali želje i pozdrave za Srpsko Pitanje. Mnogi su na vlast bili ljuti što je ratove izgubila, što se nije proširila i što nije dovoljno bila krvava. Miloševićeve strukture su bile poprilično školovane. NJegova Služba je takođe bila poput paukove mreže u koju su se svi pecali.
Vojska, policija, institucije, Univerzitet, Akademija, Srpska pravoslavna crkva, veći deo opozicije, dijaspora i pitaj boga ko sve još – svi su oni bili, manje-više, za jedan velikosrpski san, koji se na kraju urušio i stigao do današnjeg trenutka.
Međutim, Vučićeva vlast počiva isključivo na strahu, uceni i siledžijstvu. Oko njega ne postoje ljudi koji će sutra da daju život za njega, već čim bude brod krenuo da tone, pobeći će poput poslednjih štakora.
Vučićeva kamarila, za razliku od Miloševićeve, je sastavljena od čitavog jednog spektra ljudi koji su bili na raznoraznim ideološkim stranama, ali ih je pohlepa i ukus novca pod jednu zastavu stavila.
NJegovo carovanje je za ovih sedam godina dovelo ljude na ivicu psihološke propasti. LJude više ništa ne ispunjava, ništa ih ne raduje, ni u šta više ne veruju. Optimizam je zagašen. Učvršćena je čaršijska floskula da „su ovde svi isti“. Razorena je perspektiva pogleda na dalje od sledećeg meseca.
Strepnja i bojazan je nešto na čemu Vučićeva vlast jedino i počiva. Strepnja da ti sutra nogom ne otvore izvršitelji vrata. Bojazan da, ukoliko kažeš nešto protiv, sateraju te u ćošak, dok ne digneš belu zastavu i ne pređeš na dark side.
Zato, da mi je neko pre par godina rekao da će Miša Vacić biti zaduženi faktor koji će da zatalasa javnost, rekao bih mu da je budala. Pre bih spidbol u sebe strpao i završio ovu čamotinju od života u Srbiji, nego što bih Mišine baljezgarije shvatio za ozbiljno. Naprotiv, Miša je samo jedan šraf fabrike Zla.
Ali, ono što je ovde zaista jezivo jeste taj nacionalistički mejnstrim koji iskače iz frižidera. Gde Ratko Dmitrović i dalje drži slovo o patriotizmu. Gde Zoran Ćirjaković halucinira o kojekakvim autošovinistima i njihovoj dominaciji u ovoj zemlji. Gde Slobodan Antonić i dalje piše o mladim ljudima koji kažu nešto drugačije. Gde kroz Marićevu „Ćirilicu“ i onaj „BalkanInfo“ prodefiluju sve mračne, opskurne i okultne glave koje šire svoje volšebne ideje.
Ali Vučićevu vlast zabole ćošak više za te ezoterične razbibrige iz Miloševićevog vremena. To zaostavštinu koristi kao zavesu za ono što se zaista dešava.
NJegova mašinerija počiva isključivo na nezasitoj bahatosti i gramzivosti koja je zašla toliko duboko u kriminalne pore, da je prosto nezamislivo kako će izgledati dan nakon njegovog pada. Kada je onaj iz Levijatana digao dreku protiv Branislava Trifunovića, tada se skretala pažnja sa jahte, Pacolija i Srpske liste.
Kada je Dragan Bjelogrlić rekao nekoliko rečenica protiv naprednjačke kamarile, udarili su mu na porodicu. Kada su svi iščekivali odgovor oko plagiranog doktorata Siniše Malog, psi goniči su krenuli protiv profesorke Danice Popović. A sada, kada afera oko oružja, doktora Neše i njegovog tate nikako da splasne, onda Miša Vacić kreće da orgija.
Zato, ova Vučićeva koristoljubiva supremacija će ići do poslednjih granica izdržljivosti društva. A momenat kada njegov gvozdeni presto bude krenuo da se topi biće onda kada isti ti njegovi satrapi, zbog kojih ova zemlja ne može da prodiše, budu napuštali ovaj SNS-titanik, koji je još od prvog dana svog postojanja osuđen da potone.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
