Milov ratni poklič

Ovaj revolucionarni poklič, koji znači prizivanje građanskog rata, on pravda svojom odlučnošću da spreči navodni povratak u krvave devedesete, prikrivajući pri tome činjenicu da je on sam tih godina bio jedan od glavnih aktera takve ratne politike „okrvavivši vlastite ruke“.

Samo naivni mogu poverovati da je ova eksplicitna pretnja organizovanjem gerilskog načina borbe uslovljena namerom da se odbrani Crna Gora, jer što je u većoj meri Crna Gora propadala u svakom pogledu, to je priliv novca u njegove lične džepove bio veći, a time i rast njegove moći; njen glavni cilj je zastrašivanje onih koji  su srušili mit o nepobedivosti njegove koalicije i time otvorili put ka sudskom raskrinkavanju njene tesne sprege sa kriminogenim podzemljem.

Ako bi taj proces započeo, zajedno sa lustracijom, Đukanoviću bi bili odbrojani dani bavljenja politikom, pri čemu on ne bi otišao samo u političku penziju, već verovatno i na neka druga mesta na kojima bi ispaštao svoje ogromne grehe nanete crnogorskoj državi i njenom narodu, ukoliko ne bi preduhitrio te stvari nalaženjem azila u nekoj stranoj zemlji.

U novonastaloj situaciji on više nije mentor Vučiću, jer je Vučić shvatio da je Đukanović na putu bez povratka.

Alabanac Dritan Abazović jasno ukazuje na tesnu spregu između inicijatora tzv. mini-Šengena: između Rame, Đukanovića i Vučića, napominjući da ovu trojicu vlastodržaca sjedinjuje zajednički biznis.

Sada postoji osnovana sumnja da je pokušaj tzv. državnog udara izrežirana priča, sa elementima poznatih staljinističkih montaža sudskog procesa.

U tu priču uključio se i naš autokrata da bi pomogao svome ondašnjem mentoru Đukanoviću.

Inače, zašto navodni glavni akteri tog navodnog udara još nisu u zatvoru?

U delu naše intelektualne javnosti, posebno onog koji je potpisao Apel 88, masovne litije u Crnoj Gori, koje su inače bile mirne i u kojima nisu učestvovali samo Srbi, okvalifikovane su kao pouzdan znak klerikalizacacije društva i izraz hegemonističke srpske politike.

Kao da vernici nisu građani koji imaju pravo da se bore za svoja prava.

Pravi podsrekač tih litija je bio upravo Milo Đukanović, davši zeleno svetlo sada već čuvenom Zakonu o slobodi veroispovesti, koji je Albanac Abazović nazvao „najstupidnijim“ verskim zakonom  u istoriji modernoga doba.

Deo pomenute srpske intelektualne javnosti tretirao je antimilovski opozicioni front kao snagu koja namerava da Crnu Goru ugura u građanski rat.

Međutim, posle Milove ratničke retorike, u kojoj se on poziva na herojstvo svojih slavnih predaka, među našim pacifističkim antitradicionalistima vlada nadgrobni muk.

Štaviše, stiče se utisak da bi gerilsku, antiustavnu pobedu protiv nove legitimne, na izborima stečene vlasti ovi mirotvorci pozdravili.

Ako nisam u pravu, neka oni onda izlože oštroj kritici Milovu izjavu, jer samo beskrupulozni diktatori nisu skloni mirnoj predaji vlasti.

Ko ne prihvata princip smenjivosti svake vlasti, taj nije autentični pristalica parlamentarizma.

U Americi, koja valjda ima nešto demokratskiji sistem od Crne Gore i Srbije, predsednici, posle najviše dva mandata, gube pravo da budu na bilo kojoj političkoj funkciji.

To pravilo je važilo i za najcenjenije predsednike ove zemlje.

Deo naše inteligencije izgleda da smatra da njihovi ljubimci imaju prava na doživotne mandate.

No, doživotni ili dugogodišnji mandat sasvim sigurno otvara put minorizovanju vladavine prava, a time i teškoj korupciji i organizovanom kriminalu jer, po istorijski potvrđenom iskustvu, tu na delo stupa vladavina Jednoga čija volja postaje jedini zakon za građane date zemlje.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga