Minestrone vlada

Dakle, sve što mu se zateklo „u kući“ predsednik je stavio u Vladu da se „krčka“.

Promovišući takav recept predlagač je nevoljno priznao da je kadrovska baza njegove partije prilično skromna i jednolična.

Što bi nutricionisti rekli – dobra za probavu ali bez energetske vrednosti.

Nikad bledunjavija Vlada, to se vidi i po datumu njenog roka trajanja.

Većina ministara već ima definisan zadatak da na tihoj vatri održava postignutu radnu temperaturu i da deluju u skladu s već ustaljenim pravilom – „kako šef kaže“ – pri odlučivanju.

Takav opis radnog mesta ministra više bi odgovarao nekim dosadnim vremenima nad kojima se ne nadvija pandemija i ekonomska kriza.

Novi ministarski kabinet na čelu sa starom premijerkom skupljen je „s koca i konopca“ i u njemu će sedeti uglavnom bezidejne, bezlične i poslušne figure čiji bi najveći domet moglo da bude načelničko mesto u nekom od državnih nadleštava.

Ima, međutim, jedan zanimljiv detalj koji razotkriva suštinske porive kreatora novog ministarskog kabineta.

Tri ministarske pozicije u ekonomskom sektoru Vlade – privrede, građevinarstva i sela – pokazuju šta su predsednikove namere s privredom i ovom vladom kojoj je, izgleda, namenjena uloga brzogorućeg štapina bez završnog efekta (velikog ekonomskog praska).

Za ministarku privrede dolazi osoba koja se, po mišljenju predsednika, dokazala u privredi, odnosno na mestu direktorke vojne fabrike koja je u državnoj svojini.

Ovakav izbor za važan resor privrede sugeriše da predsednikov ekonomski habitus inklinira držav(otvor)nom modelu privrede, pa će u tom „vlasničkom modu“ nova ministarka nastaviti da oporavlja srpsku privredu metodama kojima je kao „žena zmaj“ oživela državnu vojnu firmu.

Izbor ovakvog profila ministra u direktnom je neslaganju sa savetom koji je Srbiji dao šef kancelarije Svetska banke u Beogradu Stiven Ndegva u istom danu kad je predsednik saopštio imena budućih ministara.

Ndegva je sugerisao novoj vladi nastavak reformi u čijem su središtu mala i srednja preduzeća.

Ali, onaj ko bi umeo nešto da uradi po pitanju popravljanja poslovnog ambijenta za mala i srednja preduzeća nije izabran za ministra privrede nego je predložen za ministra građevinarstva.

Taj budući ministar građevinarstva je privatni preduzetnik i dolazi iz uspešne porodične kompanije srednje veličine (tekstilna industrija i turizam) koja dugo godina uspešno opstaje na tržištu i koji je nesumnjivo nasledio porodični preduzetnički gen.

Ma ko šta mislio o novom ministru građevinarstva, on se može svrstati među preduzetnike mlađe generacije s respektabilnim biznis filingom.

Jedini problem njegovog angažmana u Vladi je što će biti na pogrešnom ministarskom mestu.

„Njemu smo dali da brine o poslu, biznisu, da pregovara o narednim poslovima izgradnje auto-puteva“, izjavio je predsednik države.

Da je predsedniku stalo da oživljava srpsku privredu na osnovama preduzetništva, privatne svojine i tržišta razumeo bi da tom mladom preduzetniku mnogo više „pasuje“ ministarstvo privrede (nego građevinarstva) jer je upoznat sa svim problemima koje vlasnici privatnih kompanija imaju u poslovanju i mogao bi meritorno da učestvuje u kreiranju privrednog ambijenta koji podstiče privatno preduzetništvo.

S druge strane, ako ministar građevinarstva, infrastrukture i saobraćaja treba, po rečima predsednika države, da sklapa međudržavne sporazume velike finansijske vrednosti, onda je bilo bolje da taj resor zaduži osoba koja je predložena za ministarku privrede jer je kao direktorka državno-vojnog preduzeća bolje upoznata s funkcionisanjem državnog „biznisa“ i sa sklapanje međudržavnih ugovora visoke vrednosti.

Da li je namerno ili iz neznanja predsednik države napravio ovu „zamenu teza“ i neprirodnu kombinaciju?

Ono oko čega nema dileme je treće zanimljivo ministarsko mesto.

Predsednik je za ministra koji će razvijati srpsko selo predložio penzionera-koalicionog partnera koji je do sada kao potpredsednik Vlade sprovodio državnu strategiju seoskog razvoja uglavnom konsultujući Vikipediju (dokaz: videti saopštenja iz njegovog kabineta u poslednjih godinu dana) i na koju je potrošio milijarde dinara budžetskog novca (čime se sam hvali) a da do sada nije položio račun o efektima tih ulaganja.

Jedina mana tog koncepta je verovanje predsednika Srbije i budućeg ministra da je samo država pozvana i sposobna da usrećuje seljake ne pitajući za troškove, tolerišući netransparentnost u raspodeli pomoći i ne mereći efekte.

Autor je novinar