Minimalni standardni javne politike

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Pravo i zakoni predstavljaju osnovnog „promotera“ etičkih vrednosti. Međutim, pravo i zakoni određuju samo minimalne standarde etičkog ponašanja koje zajednica nameće sebi da bi ostala civilizovana u skladu sa prirodnom potrebom ljudi da žive bezbedno i prema ustaljenom redu. Ako bi se minimalni moralni standardi prekršili, u društvu bi nastao haos, a civilizacija bi ustupila mesto varvarstvu.

Nadgradnja minimalnih standarda kada je reč o etici, suočava se sa nekoliko teškoća. Od vlasti se ne očekuje da obezbedi etiku kao neku vrstu finalnog proizvoda, već se od nje očekuje da obezbedi javna dobra i usluge koje zajednica vrednuje, kao što su pravda, bezbednost, nesmetano odvijanje saobraćaja, čisto prirodno okruženje, bezbedna hrana i voda, funkcionisanje hitnih službi itd. Imajući ovo u vidu, jasno je zašto često etika nije visoko na listi prioriteta javne politike sve dok ne nastane ozbiljan etički ispad kao što je to, na primer, učestalo vršenje krivičnih dela od strane elitnih policijskih snaga, uništavanje prirodnog dobra zbog zloupotrebe službenog položaja ili nepružanje adekvatne zdravstvene nege zbog korupcije. Tek u takvim situacijama postaje očigledno da postoje dimenzije političke sfere koje se ne mogu poistovećivati sa tržišnim procesima, te da je etika temelj efikasne, delotvorne i demokratske organizacije jedne zajednice.

U tom smislu etika se pokazuje kao neophodan „instrument“ čijim se korišćenjem stiže do željenog cilja. Javni i pojedinačni interesi dobijaju meru i društveno značenje na osnovu kriterijuma koje etika postavlja. Skandali koji izbijaju kada etičke obaveze nisu poštovane, izazivaju, kao reakciju javne politike, različite oblike preterivanja institucionalne represije – umnožavanje zakona, preterano regulisanje i procesuiranje. Ali, glavni izazov odoleva takvim postupcima regulacije. A glavni izazov je obezbediti da javni službenici razumeju značaj etike u izvršavanju svojih svakodnevnih dužnosti i da postupaju u saglasju sa tim razumevanjem. Nedovoljno razvijena svest o nedopustivosti kršenja etičkih standarda ima za posledicu neprijavljivanje, prikrivanje i nekažnjavanje takvih postupaka. U takvim okolnostima ne samo da nije moguće unapređivati etičke standarde, već je izvesno da se na taj način gube iz vida i minimalni standardi.

Kontinuitet funkcionisanja javnih službi – to kako su nekad postupale, prenosi se i u sadašnjost. To znači da ako je etičko postupanje osciliralo u pravcu ili čak ispod minimalnih standarda, nadgradnja minimalnih etičkih standarda biće suočena sa teškoćama. Nerazvijena etička kompetencija (etička „nepismenost“) možda predstavlja najveću prepreku za uspostavljanje viših etičkih standarda. Etički izazovi su po pravilu složeni, a posledice koje odluke izazivaju brojne, pa je to teško sagledati, posebno ako nedostaje osnovno znanje o etičkim kategorijama i slojevitosti etičkog rasuđivanja. Kada se stvari posmatraju iz etički uske i ograničene perspektive, ovakav nedostatak kompetencije se pokazuje, po pravilu, često sa fatalnim posledicama. Dobro utemeljeno etičko rasuđivanje zahteva više od ispunjavanja minimuma.

*Autorka je istraživačica na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja i u Srpskom udruženju za filozofsku praksu