Ministar bez lične karte

U 8,45 se ispred sudnice već okupilo mnogo ljudi. Već prilazeći sam primetila da su okupljeni podeljeni u dve grupe. Prilazim koleginici – optuženoj Sandri Petrušić, koja sasvim pribrano, bez nervoze čeka dozvolu za ulazak. NAŠA strana, oko Sandre i mene, izgleda mi brojnija.

I na drugoj strani, priličan broj botova. Primećujem Gorana Vesića dobro okruženog svojima. Prilazim mu i pitam:

– Da li me se sećaš iz Đinđićevog vremena?

Nije baš bio srećan što me vidi.

– Da – odgovara prilično uzdržano.

– A što si ti ovde? Jesi li učesnik u sudskom procesu? – pitam dalje.

– Ne. Ja sam… došao… da podržim svog druga…

– A ko je tvoj drug? Da li si došao da podržiš novinare NIN-a? – insistiram.

– Mog druga Nešu Stefanovića.

– A tako. Ja sam došla da podržim tuženu koleginicu Sandru Petrušić i kolege iz NIN-a.

On sleže ramenima. Ja sam mislila da se podrška daje samo optuženom, ugroženom, a sada vidim da partija daje podršku tužiocu.

U tom trenutku se pojavljuje transparent sa natpisom STOP TERORU VLASTI, koji botovi otimaju i cepaju. Nailazi ministar policije – tužilac Nebojša Stefanović. Okupljeni SNS-ovci gromoglasno aplaudiraju. Sa njim u društvu je i državna sekretarka Jana LJubičić, obezbeđenje i brojni saradnici.

Ulazimo. Veliki broj prisutnih je ostao napolju, jer obezbeđenje pušta unutra selektivno. Zaustavljaju Sandru na prolasku njene torbe kroz rendgen, jer je unutra imala kasetofon, koji je morala da privremeno ostavi kod obezbeđenja.

Ispred sudnice na drugom spratu ministar policije okružen obezbeđenjem i saradnicima. Stiže i Siniša Mali. Sudnica je mala za veliki broj zainteresovanih, pa je obezbeđenje i ovde rigorozno. Ja se ipak nekako provlačim.

I već na početku zanimljivo. Nebojša Stefanović nema ličnu kartu.

NJegov zastupnik obećava da će doneti za desetak minuta. (Za nenošenje lične karte Stefanovićeva policija i komunalci građanima izriču kazne i podnose prijave. Podsećam, jednu građanku su zbog toga prošle godine komunalni policajci izvukli iz autobusa i pred građanima na ulici maltretirali.).

Ipak, suđenje počinje. Prvi govori Stefanović. Ostaje u svemu prema navodima u tužbi, jer je, kaže, zbog teksta u NIN-u „pretrpeo veliki duševni bol“. Na pitanje sudije odgovara da je za rušenje u Savamali saznao tek narednog dana između 12 i 13 časova.

„Ja sam te, izborne, noći bio u Republičkoj izbornoj komisiji (?), a zatim sam otišao da se odmorim. Tek oko 12-13, javili su mi …“

Sudija pita: Da li ste vi pročitali tekst objavljen u NIN-u ili vam je to neko rekao?

– Delimično sam pročitao i….

Zatim objašnjava da to nije deo posla ministra policije i da on sa tim nema nikakve veze. Insistira da je povređena njegova čast i ugled… „Nije mi bilo dobro dok sam čitao tekst u NIN-u!“

Rekao je i da njega niko nije o tome pitao iz redakcije NIN-a. Nije mu data prilika da se brani…. Citirao je neke delove teksta, i tvrdio da ga je novinarka optužila da je on rušio u Hercegovačkoj ulici.

Ministru je naročito smetalo što se novinarka u tekstu pozvala, između ostalog, i na izveštaj ombudsmana Saše Jankovića o Savamali, pa je pokušao da celu raspravu preusmeri protiv njega i da ospori njegovu nadležnost. Sudija je to odbio i vratio ga na temu.

Na pitanje sudije da li je uputio demanti, rekao je da nije, jer je bio siguran da ga neće objaviti, pa se zato odlučio za tužbu.

Sandra Petrušić je bila veoma ubedljiva. Rekla je da je više puta slala mejlove ministrovoj pres-službi sa pitanjima, na koja nije dobijala odgovore, osim da je predmet kod tužioca i da se čeka rezultat tužilačke istrage. Podsetila je da se ministar oglašavao o noćnom rušenju za brojne medije. Izjavila je da ona kao novinar i kao građanin smatra ministra policije odgovornim zato što on ne zna ono što bi MORAO da zna. I da je čudno da ministar tako dugo nije obavešten da njegove službe nisu reagovale na pozive građana. Da ovu tužbu shvata kao pokušaj odgovornosti za mišljenje. Naglasila je da ona nije nigde u tekstu napisala da je Stefanović rušio Savamalu, nego da ga smatra odgovornim za to nelegalno rušenje. Pojasnila je da „fantom“ u njenom tekstu predstavlja čoveka koji se pojavljuje i nestaje, jer se čitavih sedam meseci ne zna ko je odgovoran za noćno rušenje. Podsetila je da je i premijer Vučić izjavio da su za rušenje Savamale odgovorni kompletni idioti i vrh gradske vlasti. Insistirala je na svom pravu na mišljenje, na osnovu događaja i informacija koje su sledile, a na koje Stefanović, iako pozivan, nije odgovarao. U međuvremenu je stigla i ministrova lična karta.

Po izlasku iz sudnice krećem niz stepenice za ministrom. Jedan od njegovih čuvara mi diskretno pokazuje da zastanem, da ne bih išla baš iza njega. Pitam zašto, a on mi rukom pokazuje diskretno na ministra….

– Pa, baš hoću! Ovde je kretanje slobodno! A vi radite svoj posao – kažem i nastavljam u istom stroju.

Napolju opet bučno. Botovi aplaudiraju. Jedna nafrakana baba, mojih godina, vrišti od sreće: „Nešo, majstore!“…

Pitam je: a šta vam je taj majstor Neša napravio? Decu….? Baba pobeže.

Ni u sudnici, ni u publici, nisam primetila predstavnike nijednog novinarskog udruženja.

Sudeći prema brojnim pristalicama jedne i druge strane, moglo bi se zaključiti da su nam šanse na izborima skoro izjednačene. Jedina razlika je što je u ministrovoj nadležnosti SILA. A kome zakon leži u topuzu….

(Kompletan tekst možete pročitati na blogu senatodorovic.blogspot.rs)

Autorka je jedan od osnivača NUNS-a