Ministar će nam oprostiti

Bukvalno u poslednjih dvadeset sekundi svog TV intervjua, koji je inače trajao preko pola sata, ministar je u vezi sa osobama koje su potpisale proglas podrške doslovno izgovorio sledeće: „Od tih 610 je pola penzionera i pola nekih mladih istraživača, počeli tek juče da rade. Nemate tu ozbiljnih imena!“. Uz to je dodao i još nekoliko sličnih konstatacija koje su pretežno bile usmerene na umanjivanje i nipodaštavanje navedene podrške.

Reakcije koje su usledile bile su poput jeftinog kineskog vatrometa za Srpsku novu godinu. Naravno, nisu došle baš sa svih strana, nego uglavnom iz medija koji i inače podržavaju građanske proteste. Burnih reagovanja je bilo i u gomili komentara na ovu vest na internetu, kao i u mnogim neformalnim izjavama pojedinaca iz našeg univerzitetskog sektora. Sve što se moglo čuti ili pročitati imalo je zajednički imenitelj u čvrstim i unisonom stavu kako je, eto, ministar Šarčević ponovo ponizio i uvredio akademsku zajednicu. Kao garnirung, tu su i neka pitanja upućena ministru, poput: ko je on da procenjuje kvalitet profesora, da mu nisu, možda, uzori akademske veličine u vladi…., i tako dalje.

Iako smatram da nije nimalo jednostavno napraviti dobru i tačnu (a pritom kratku) analizu ove izjave ministra prosvete, ono u šta sam siguran jeste da ja lično tu izjavu ne doživljavam kao uvredu. Meni ama baš ništa ne znači koliko je moje (prosvetno) ime veliko u očima resornog ministra, niti me iole interesuje pred kojim to drugim imenima njemu od uvažavanja možda i klecaju ministarska kolena. Verujte mi, ne bih bio uvređen ni da sam već penzioner, niti da sam još asistent koji je „počeo tek juče da radi“, i to iz identičnog razloga. Zašto bi me vređalo ako ministar jednostavno smatra da sam ja „malo ime“, nebitan univerzitetski radnik s vrednosnim rezonima koji za njega nemaju težinu, on na to ima savršeno pravo. On ipak nije došao na moj fakultet da tvrdi kako moja predavanja nisu dobra i kako su moji naučni radovi samo prosečni, niti se negde založio da mi ne treba dodeliti sredstva za projekat ili tome slično. Ništa od toga nije učinio, barem ne za sada, za dalje ćemo videti.

Međutim, iako iskreno mislim da ova izjava ni po čemu nije uvredljiva, daleko od toga da smatram da je dobra i pametna. Upravo radi ovog drugog, kao i zbog toga što je izjava bila i netaktična i brzopleta, na gospodina Šarčevića bi trebalo da budu ljuti prvenstveno oni koji su ga i postavili na mesto ministra. U stvari, samo oni i niko drugi. Šta mu je trebalo da maše crvenom maramom po univerzitetskoj koridi i da izaziva snagu koja se, istina, već dugo vremena nalazi na kolenima, ali, nikad se ne zna, još uvek može da se probudi i razjari? Uvrediš profesore, oni prenesu frustraciju na studente i eto ti ozbiljne nevolje koja se neće baš tako lako srediti, sigurno ne brojanjem zimskih jakni u proleće. Meni je ova izjava taman toliko deplasirana i nepotrebna koliko je bila neslana i neduhovita jedna druga opaska u vezi s nasiljem u školama. Nju sam pre nekog vremena čuo u veoma gledanoj emisiji, tada je jedan ministar rekao, parafraziram, da postoje klinci kojima na čelu piše “Tucite me!“. A šta, i to je rekao ovaj isto isti ministar? Pa, čekajte, čemu onda takvo iznenađenje nas profesora, čemu bilo kakva i bilo čija zaprepašćenost oko ove poslednje izjave? Ministar se, evidentno, ponaša kao i ranije, mi smo ti koji to zaboravljamo.

Nego, da se vratimo mi nečemu što je daleko važnije. U svom intervjuu ministar je izgovorio puno toga pre tih poslednjih i fatalnih dvadesetak sekundi, a među nekim njegovim iskazima ima daleko interesantnijih pitanja od toga koga on lično ceni a koga ič ne zarezuje. Nema ovde prostora za dužu priču, pa ću se ja osvrnuti samo na jednu stvar. Naime, ministar prosvete podršku univerzitetskih radnika građanskim protestima smatra političkom akcijom par excellence i s tim u vezi je nekoliko puta istakao kako „politici nije mesto na univerzitetu!“. Ovo je za mene, kao jednog krajnje apolitičnog potpisnika ove podrške, mnogo značajniji momenat koji svakako vredi raspraviti. Laički, naravno, jer ja sam geolog i bavim se mineralima i stenama, a sociologiju sam polagao još u komunističkom vremenu.

Ako se politika isključivo svodi na legitimnu borbu za vlast, onda joj nije mesto u školama, ali ako njen širi smisao uključuje i potpisivanje proglasa koji je zasnovan na sledećim stavovima: „podrška slobodnom mišljenju, slobodnom izražavanju, pravu na istinito informisanje, kulturi dijaloga, zalaganju za vladavinu prava – svemu onome što podrazumeva fundamentalne civilizacijske vrednosti i uvažavanje različitosti…itd.“ (deo originalnog proglasa), onda, izvinite gospodine ministre, od te i takve politike ne bi trebalo da zazire niko ko se bavi javnim poslom i kome zaštita javnog interesa mora da bude prioritet.

Tu, međutim, dolazimo do ključnog zapleta, ministar je izgleda čitao samo imena – valjda da se uveri koliko su mala (a i da za svaki slučaj proveri da među njima nije i neko veliko) – a da tekst proglasa, kako mi se čini, nije ni pogledao. Jer da jeste, najnormalnije bi bilo da je rekao: „Video sam proglas, on je u redu, jedino što ne smatram da je išta što se u njemu pominje uopšte ugroženo, ja u stvari mislim da je u našem društvu sve na svom mestu, zato ne znam čemu potpisi.“ E, to bi bilo nešto vredno rasprave, a ne imena. Šta me briga koje profesore ministar uvažava, a koje ne, to me taman toliko zanima koliko i podatak za koga navija ili koju boju voli. Pustite imena i njihovu veličinu, šta mislite o proglasu gospodine ministre?

Mojim koleginicama i kolegama koji se i dalje osećaju uvređenima mogu da poručim isto ono što sam napisao i povodom donošenja Zakona o visokom obrazovanju u septembru 2017. Tada je akademska zajednica zaista bila ponižena i sve je, kao i uvek, svojski istrpela i zaboravila. Povodom tog događaja napisao sam tekst za neke druge novine, a iz njega je bila izbačena poslednja rečenica. U toj rečenici sam otprilike rekao ono što mislim i sad: ne srdimo se bez razloga i ne ponašajmo se uvređeno jer od toga nema vajde, sve će i dalje biti po starom, a ministar će nam ionako oprostiti što nas je ponizio.

Postoji i alternativa, za početak, pročitajmo svi proglas.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU