Ministar igra duplu igru oko nuklearki

Imajući u vidu da Popović važi za proruskog političara i nekoga ko praktično vodi neformalno ministarstvo za saradnju sa Rusijom dolazimo do omiljene strategije Aleksandra Vučića da o temi koja je u njegovom ličnom interesu na istovetan način govore predstavnici suprotstavljenih političkih pogleda.

Tako imamo da je vezano za izgradnju nuklearki potpuna saglasnost Zorane Mihajlović i Nenada Popovića, čime se kroz privid nekakvog pluralizma mišljenja stvara lažna slika o tome da po ovom strateški važnom pitanju postoji konsenzus.

Moram priznati da je u čitavoj priči Nenad Popović ubedljivo najlicemerniji jer vrlo svesno zloupotrebljava sentiment Srba prema Rusiji i po Vučićevom zadatku vrši anesteziranje javnosti vezano za nameru da se ukine moratorijum na nuklearnu energiju.

Naime, Srbija ima višedecenijsku saradnju sa ruskim nuklearnim kompleksom (danas je to sve u sklopu Rosatoma) imajući u vidu da imamo nuklearne reaktore sovjetskog tipa u Institutu za nuklearne nauke „Vinča“.

U poslednjih nekoliko godina ova saradnja je proširena i to je rezultovalo dogovorom o pokretanju Centra za nuklearne tehnologije u Srbiji.

Ova institucija se otvara sa ciljem transfera tehnologija i obuke kadrova u oblasti nuklearne medicicine.

Međutim, uglavnom se u izveštajima o pokretanju ovog vrlo važnog centra ne spominje njegova osnovna namena već se u okviru medijskih prezentacija guraju priče, snimci i fotografije nuklearnih centrala, a u ekstremnijim slučajevima čak i nuklearnog oružja.

Na ovaj način se stvara utisak u javnosti kako se sa Rusijom vode nekakvi super tajni pregovori i da će iz centra za nuklearnu medicinu nići bojeve glave.

I sam ministar Popović je nedavno u izjavi posle sastanka sa čelnicima Rosatoma uglavnom pričao o onome što je važno Vučiću, a to je skidanje moratorijuma na nuklearnu energiju.

Ovo postaje jedno od najvažnijih pitanja u Srbiji jer je naš državni vrh već postigao dogovore sa američkim nuklearnim lobijem o tome da se ovde instaliraju eksperimentalne modularne nuklearne elektrane kako bi se time pritisnula EU da se u potpunosti okrene ka nuklearnoj energetici i time uđe u još veću političku, ekonomsku i bezbednosnu zavinsost od SAD.

Vučićeva računica u čitavom poslu je vrlo jasna, dati Amerikancima polugu za pritisak na EU, a parama građana Srbije još dodatno platiti lobističke krugove u Vašingtonu koji treba da mu obezbede narednu deceniju vladavine.

Međutim, da bi se ta za srpsku javnost gorka pilula mogla lakše progutati potrebno je da Nenad Popović malo zasladi pričama o ruskoj nuklearnoj tehnologiji.

A da stvar bude još apsurdnija sama Rusija nema interes da u Srbiji gradi nuklearnu elektranu.

U tekstu koji je objavljen na portalu ruske agencije RIA na dan Vučićeve posete Putinu upravo je i potencirano pitanje da li je Srbiji uopšte potrebno da na spoljni dug od preko trideset milijardi evra idu u novo zaduživanje od barem deset milijardi koliko bi bilo potrebno za nuklearku.

U tom smislu je naveden primer Belorusije, koja je ušla u problem sa investicijom u nuklearnu energiju.

Naravno, ovaj tekst je bila ruska poruka da znaju za jadac i da ne žele da služe kao pokrivalica za Vučićeve zakulisne radnje.

Ponoviću još jednom. Republika Srbija nema potrebu niti interes da gradi nuklearne centrale.

U tom smislu moratorijum na nuklearnu energiju mora da ostane na snazi jer njegovim ukidanjem dolazimo i u još jednu veliku opasnost, a to je da se time otvara mogućnost i za izgradnju postrojenja za tretman nuklearnog otpada.

Na taj način bi Vučić strancima mogao Srbiju da preprodaje i kao teritoriju za skladištenje opasnog radioaktivnog otpada, a što je kao biznis vrlo unosno jer niko u Evropi ne želi da se time bavi, a pri tome postoji veliki interes.

Srbija treba da novac iz budžeta uloži u modernizaciju distributivne mreže i njenu potpunu digitalizaciju.

Na taj način će se stvoriti pretpostavke za uključivanje veće količine malih obnovljivih izvora električne energije.

Takođe, potrebno je dati novčane podsticaje za pokretanje energetskih zajednica koje će biti proizvođači struje i toplotne energije.

Primera radi, zemljoradnička zadruga može da svoju delatnost proširi izgradnjom postrojenja za proizvodnju biogasa.

Takođe, određeni delovi velikih gradova mogu da se transformišu u energetski nezavisne distrikte time što će svi krovovi zgrada da budu pokriveni solarnim panelima, a grejanje organizovano malim postrojenjima na zemni gas koja imaju kombinovanu proizvodnju struje i toplotne energije za grejanje.

Uz sve to, treba uložiti u fakultete, institute i privatne preduzetnike spremne da se uključe u veliki posao razvoja savremenih energetskih postrojenja (uključivši i ona koja koriste ugalj), kao i u razvoj vodonične energetike u kojoj postoji ozbiljan potencijal.

Sve ovo obezbeđuje da se koriste sopstveni resursi i da time zavisnost Srbije od uvoza energije ostane makar na ovom nivou na kom je danas. Uz to, stvaraju se preduslovi za razvoj novih radnih mesta u realnom sektoru koji proizvodi dodatu vrednost.

S druge strane, ulaganje u nuklearne centrale stvara energetsku, ekonomsku, tehnološku i bezbednosnu zavisnost od onoga ko ima nuklearnu tehnologiju, a to su samo velike svetske sile i multinacionalne kompanije.

Pri tome ukupna korist po društvo i državu je mnogo manja negoli ako se ide na decentralizovane sisteme i korišćenje sopstvenih potencijala.

Na kraju, važno je reći da je srpski interes moguće sprovesti samo i isključivo ako upravljanje državom preuzmu ljudi koji imaju bazičnu struku (a ne politiku u vidu zanata) i iza kojih se ne vuku repovi prošlosti.

Vučić je oko sebe okupio mahom ljude bez znanja i obrazovanja, a oni koji ponešto i znaju nalaze se u njegovim fiokama sa debelim dosijeima uz pomoć kojih ih tera da mu verno služe.

To vrzino kolo mora biti prekinuto i to je pitanje biti ili ne biti!

Autor je doktorand na Fakultetu tehničkih nauka, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta