Ministar na službenom putu

Istovremeno, to se podjednako tiče i unutrašnje i spoljne politike Srbije u ovom času.

Vlasti Srbije dale su podršku svim grupacijama, grupama i organizacijama koje sebe nazivaju patriotskim (od Obraza, Dveri do 1389), anarhističkim, nacionalno postrojenim, što propovedaju navodne tradicionalne vrednosti navodno pravog Srbina. Verovatna procena je, pogotovo ako se uzme u obzir i naknadna odluka o specijalnim mestima (kao neka vrsta geta) gde se suprotni ovakvima smeju okupljati, da će većina stanovništva na izborima dati glas za „delije“ i „grobare“, i to baš ove što inače više nemaju gotovo nikakve veze sa sportovima i klubovima. Svi oni zajedno i pojedinačno su, zapravo, baš kao i neki mediji, istinski politički projekti očigledno veoma uticajnih i moćnih delova političkog vrha (na vlasti ili u opoziciji, vidljivog ili nevidljivog) Srbije. Koliko je ovakav utisak opravdan najbolje se može videti iz nesklada u govoru predsednika Tadića u subotu mladim vojnicima i onoga što se u isto vreme dešavalo povodom i Povorke ponosa i pretnji nasilnika i borbom za život mladog Francuza. Ipak, ovaj nesklad izgleda sasvim u skladu s ponašanjem Vlade i Ministarstava spoljnih poslova (MSP) kad je reč o glasanjima u raznim svetskim institucijama, bilo u Evropskoj uniji (EU) ili Ujedinjenim nacijama (UN) gde se ne stavlja potpis Srbije, ni Vuka Jeremića, na aktove kojima se osuđuje kršenje ljudskih prava u pojednim državama. Jedini razlog za to je, po rečima samog ovog ministra koji je stalno na službenom putu, da ne može osuditi zemlje ako su protiv otcepljenja Kosova od Srbije.

Uzajamni ustupci u spoljnoj politici između zemalja su uobičajena praksa, ali se svaka zemlja koja drži do sebe (što inače i drugi poštuju i ne zameraju) ne odriče nekih osnovnih moralnih načela. Iz prostog razloga što ako su moralna, zasnovana na ljudskim pravima – kako su to onda u suprotnosti sa politikom koju ta zemlja Srbija vodi. Ili: da li je masovnost da se Kosovo ne prizna najvažnija i da je sasvim svejedno na kojim načelima stoje zemlje koje su za očuvanje suvereniteta Srbije? Kao da podrška Rusije, na primer, nije dovoljna ili Beograd u nju sada sumnja posle otcepljenja Južne Osetije i Abhazije iz sastava Gruzije, pošto je Moskva uvek tvrdila da će Kosovo biti presedan i slučaj za ugled drugima što žele samostalnost?

U tom smislu, kao primeru krajnjeg odsustva mere, a verovatno i znanja i umešnosti prave diplomatije, gotovo neverovatno je bilo gromoglasno isticanje Ministarstva spoljnih poslova Srbije o tome da je Beograd podržao evropsku deklaraciju kojom se osuđuje smrtna kazna za maloletnike u Iranu. Kakav domašaj! Ipak, to je bila samo najnovija vest u nizu iz MSP i Vlade koji po pravilu, na ovaj ili onaj način, hoće da javnost obraduju dobrim i jedna od retkih koja nije bila demantovana. Kao Jeremićeva najava, izrečena sa sigurnošću (što se uglavnom ne radi ako se već nešto radi u diplomatskim krugovima iza scene) da će se Beograd kandidovati za članicu EU i pre odmrzavanja prelaznog sporazuma sa Srbijom, i to – kao da Mladić i Hag uopšte više nemaju veze! Posle se ispostavilo da to nije baš tako, ne samo po potpredsedniku Đeliću, znalcima evropske politike, već i po Karlu Biltu u ime Švedske koja trenutno predsedava EU.

Širenje dobrih vesti na neznalački način i obmanjivanje javnosti, ali i pomalo uvredljivo i za samog Borisa Tadića, jeste i ona najnovija – da ide u SAD. Predsednik Srbije ide, što je uobičajeno, na zasedanje Generalne skupštine (64. i svakog septembra je) koja slučajno ima sedište u Njujorku, a uzgred sastaće se sa predstavnicma dijaspore i države Ohajo s kojima vojno Srbija sarađuje. Kao vrhunac neukusa je u toj vesti rečenica da će prisustvovati prijemu koji u UN daje domaćin zemlje Barak Obama, što je rutinski ritual zasedanja i nikad se nije dogodilo da je neki predsednik, premijer, ambasador koji predvodi svoju delegaciju u UN ostao nepozvan. Bar u kabinetu šefa diplomatije Srbije moralo bi se znati da bi to tek onda bila stvarno vest.