Ministar policije ko Mileva

Pa mi dade povod da mu opet nešto prigovorim, ali moram prvo da objasnim fenomen „radio Mileve“.

Čak i mlađi koji poslovicama nisu skloni, koji više vole da kažu spinovanje nego navijanje ka, ili navrtanje vode na svoju vodenicu, upotrebe ponekad izraz „radio Mileva“ da opišu neki beslovesni trač.

Ali, verujem, malo ko zna kakva je unutrašnja tehnologija te medijske strategije uspostavljene još kad su dični Srbi ustanovili komunikacionu tehniku dovikivanja s brda na brdo. Čuje se pucanj u ataru, a na sokaku Vukica i Jovanka. Šta li to puče, pita se jedna? Mora da su lovdžije, videla sam otoše otoič u atar oni iz Gornjeg kraja. Će da vidimo kad se vrnu dal su ubili nekoga zajca, pretpostavlja druga.

More, da se ne poranjave pomeđu seb, ka što bi preprošle godine kad Milisav od Kapele zamal ne ubi Stojana iz Donje male, dve mu dramlije nađoše dokturi ispod oka.

I, raziđu se.

Sad ona, naoko benevolentna što misli da su lovci pucali ide i sretne Stojanku i zapričaju se o istom pucnju, ali viđu vraga, ona Stojanki ispriča priču one druge i malo je doduva. Kaže otprilike: ma ne znam koj pucao, ali Jovanka mi reče da su se, manjda, između seb pobili oni lovdžije iz Gornjeg kraja što otoše jutroske u Golinac.

A Jovanka skobi Desu pa ispriča kako su lovci iz Gornjeg kraja jednim pucnjem ubili tri zeca, veli, rekla joj Vukica.

I tako, do sutra u selu bude mnogo ranjenih i još više mrtvih zečeva.

Doktor Stefanović, slušam ga, spinuje to isto, ali na sebe preuzima ulogu i Dese i Jovanke i Vukice i svih alapača iz sela…

Govori o „teškom skandalu“ i povredama policajca ispred Skupštine Grada, kad su bezobrazno napadnuti odbornici, a napale ih pristalice Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“. Kaže pale policajcu naočaare, a ogrebla ga i tojaga „o koju je transparent bio okačen“. Pa će odma da vidi da li pravna država treba da prestupnika juri prekršajno ili krivično.

I taman što opisa povrede koje najviše liče na ono „ujela ga glista“ u rečniku Jovanke, Vukice i Dese, kad li zaključi – nećemo da trpimo BATINANJE, valjda, ni građana ni odbornika. Istovremeno „njegova „Vukica“, Siniša Mali, broji junačke rane koje nije dobio (kao u onom selu zečeve) i širi napad/pretnju i na svoju – porodicu.

Zna li ministar razliku između „okrznu ga transparent“ i – batinanja?. Batinanje je, nešto kao ono ispred „Partizanovog“ stadiona pa i gore od toga. I za to se preduzimaju hitne mere, kakve nisu preduzete, a ne kao za ovog iz Inicijative koga će kanda i na robiju.

E, ta parabola između okrznuća po licu i batinanja, sa akcentom na batinanje mnogo metodološki podseća na onu „radio Milevu“, doduše sa većim bezobrazlukom.

Ali problem je u onom u čemu je razlika.

Dok one priproste žene iz ne baš imaginarnog sela nesvesno manipulišu ne bi li dobile na važnosti „na lokalu“, ministar priprostu manipulaciju sprovodi i usmerava sa svesnom i, naravno, opasnom namerom. Dok one mogu da očekuju spontane posledice – da ih oklevetani pričepi ili izgrdi u nekom mraku, ili još gore izogovara no one njega – ministar namerno proizvodi i priziva mračne posledice.

Ali, najveća razlika je istovremeno i najopasnija – torokuše koje od „komarca prave magarca“ ne raspolažu aparatom sile koja se lako zloupotrebi, zloupotrebom ponizi i od institucije pretvori u krpu, čemu pogoduje i oktroisanje atmosfere trača sa zvaničnih nivoa.

I, još – na tu drastičnu razliku, pak, ni malo ne utiče činjenica što i on i one žene obožavaju – istog vođu. To je, jelte, taj duh.