Pre devet godina sam sa skupštinskom delegacijom posetila Francusku i obišla južne delove te zemlje odakle je bio predsednik francuske grupe prijateljstva sa Srbijom.
Pri kraju te veoma zanimljive posete, primio nas je u Parizu vladin ministar za evropska pitanja i proširenje i rekao nam brutalno i sasvim otvoreno da od proširenja nema ništa. EU ima samo još jednu obavezu koju ne može da izbegne – prijem Hrvatske u EU (što se 2013. i dogodilo), ali da posle toga više neće biti proširenja. Čuli smo šta je rekao, naglašavao je svoju iskrenost i realnost situacije, a mi smo se zgledali razočarano i u neverici.
U vreme kad smo nas nekoliko parlamentaraca u Francuskoj saznali da od proširenja nema ništa, već se uveliko znalo da je uslov svih uslova za članstvo u EU rešenje „kosovskog pitanja“. Bez rešenja tog pitanja prijem u EU nije bio moguć. Srbija je postala talac Kosova i ostala sve do nedavno u stanju rastrzanosti između EU i Kosova.
U tom bespuću naše muke nisu bile male, jer je biti za EU postala ključna politička stavka. Koliko je to bilo važno potvrđuje preokret Srpske radikalne stranke, koja posle poraza na izborima 2008. prelazi na stranu „evropejaca“, menja ime u Srpsku naprednu stranku i prijavljuje se EU kao konkurencija DS-u i ostalim proevropskim strankama. Kako DS i Tadić nisu dobro stajali u samoj EU zbog učinka oko Kosova, Naprednjaci su dobili šansu da EU (zapravo Nemačka) u njima nađe nove saradnike koji će biti kooperativniji.
To se i dogodilo s dolaskom Vučića na vlast. On je zapravo tako zadobio podršku EU i Zapada. Otišao je mnogo dalje od DS-a i Tadića u vezi sa Kosovom. Potpisao je Briselski sporazum 2013, kojim je priznao faktičko postojanje države Kosovo, povukao sve srpske službe i predao ih kosovskim vlastima. Posle mnogo posredovanja, izgledalo je da su pregovori oko Kosova stigli na domak dogovora i razrešenja. A onda se to sve stropoštalo u propalu stvar.
Dok su se ti pregovori razvlačili a Srbija tobože išla ka EU, pod tim plaštom Vučić je gradio svoju apsolutnu vlast, uništavao institucije, slobode i prava građana i ukinuo slobodne izbore. Što je Srbija više tonula u haos bezakonja i lične vlasti, ona se realno udaljavala od EU, ali to u EU više nikog nije interesovalo. Zanimljivo je bilo samo Kosovo.
Ispalo je da svega toga više nema! Članstvo u EU nije moguće, a pregovori oko Kosova su propali. Nama je ta dinamika (EU i Kosovo) koja je trajala godinama ostavila Vučićevu autokratiju i propalu zemlju. Ključ za razumevanje ove neuspešne priče je zapravo promena stanja u EU, jer su se i tamo pojavili autokrate, populisti i nacionalisti, odnosno nestala je proevropska perspektiva.
Juče nam je to rečeno otvoreno i u lice. Naime, francuska ministarka za evropske poslove Natali Loazo u zvaničnoj poseti Beogradu izjavila je da u sadašnjoj EU nema mesta za proširenje. Ona tu neprijatnu istinu saopštava kao prijatelj Srbije, jer prikrivanje istine bi bilo nepošteno.
Francuska bez dvojbe podržava evropski put Srbije, ali je ministarka ponovo istakla da Evropljani pre toga treba da sprovedu reforme u svojoj kući na korist aktuelnih i budućih potencijalnih članica. Ona najavljuje posetu predsednika Makrona, ona i dalje hvali reforme i uspehe Aleksandra Vučića u vezi sa stabilnošću regiona i napretka Srbije, ali ona to sada izgovara interesno, u smislu šta bi tu Francuska poslovno još mogla da izvuče. Pored aerodroma, tu su i planovi za metro, a to nije mali posao.
Dve glavne stvari koje su godinama dominirale u Srbiji su nekako nestale ili se istanjile i postale nevažne. Članstvo u EU je propalo, za dugi niz godina, što za nas nije mala stvar, ni politički, ni ekonomski, ni kako god. Što se tiče Kosova, verovatno će se pritisci nastaviti i pretežno dolaziti iz Sjedinjenih Država koje bi da tu „rupu“ zapuše jer imaju važnijih problema od tog.
Zato danas u Srbiji nisu na dnevnom redu ni EU, ni Kosovo. Pod tim zaklonom je autokratija u Srbiji tako daleko dogurala i lična vlast Aleksandra Vučića postala tako nepodnošljiva da su građani Srbije masovno podigli proteste protiv takve vlasti koju više ne mogu da podnose. Pokazalo se da je društvo sazrelo (doduše ne u celini) do nivoa da traži zakon, slobodu, demokratiju i pravdu. Napredak Srbije nije više vezan ni za EU ni za Kosovo, nego za rušenje bezakonja, laži, nasilja i nepravde. Za rušenje Vučićeve vlasti.
To ne znači da je nestala svest da su vrednosti slobode i demokratije vezane za Evropu i za pobedu obnovljene EU, za šta se nadam da će se dogoditi. Ona je kao i Srbija izložena napadu regresivnog, nacionalističkog i autokratskog populizma. Kako stoje stvari, ovog puta ćemo morati da se izborimo sami.
Ako bismo u tome uspeli, bilo bi dobro da prvi put u našoj istoriji dobijemo pravi ustav, da postavimo čvrst temelj našoj državi, onaj koji su sami građani ispisali i dogovorili tražeći slobodu. I to je tačno ono što nije učinjeno posle 5. oktobra, a bilo je obećano narodu da će se odmah doneti novi ustav. Tu su nas prevarili. Sad to znamo. Sad je nova prilika da se sloboda i pravna država izglasaju na ustavotvornoj skupštini. Možemo li mi to?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.