Ministarski dodatak lek protiv korupcije

Prema važećim propisima član vlade u toku trajanja mandata prima platu u visini oko tri prosečna lična dohotka, a nakon toga ima pravo, ukoliko ne zasnuje novi radni odnos, da dobija propisanu naknadu još nekoliko narednih meseci. Interesantno je da se u praksi sreću i slučajevi da ministri dok su na funkciji primaju platu od drugih poslodavca, a ne od vlade.

Države su tokom istorije različito rešavale status i finansijske prinadležnosti ministara u toku i nakon isteka mandata. Srbija je, recimo, pre uvođenja višestranačja, zahvaljujući tadašnjem jednostranačkom sistemu, imala rešenja koja su oslobađala ministre od brige šta će „biti sa njima“ u postministarskom periodu.

Sada nije tako, a neizvesnost koja opterećuje članove vlade koji potiču iz tzv. političke sfere, tj. one koji nemaju stabilnu profesionalnu karijeru i „posao koji ih čeka“, predstavlja „okidačku kapislu“ za početak njihovog, najpre „puzajućeg“, a zatim, kako se mandat bliži kraju, sve burnijeg „prilagođavanja“ raznim „očekivanjima“ partijskog establišmenta iz koga su potekli, a zatim i konkretnim korupcionaškim ponudama posesivnih rođaka, novostečenih „prijatelja“, „biznismena“ i uhodanih lobi grupa.

Svedoci smo i mučnih situacija u kojima su se nalazili mnogi ministri po isteku mandata, naročito kada nova politička grupacija preuzme upravljačke poluge države. Povratak ministara u „normalan život“ uvek je stresan jer se tada suočavaju sa podozrenjem i odbijajućim „površinskim naponima“ koji su se u međuvremenu formirali oko političkih i/ili poslovnih okruženja iz kojih su potekli. Posebno su u teškom položaju oni koji pre stupanja u vladu nisu imali stabilan posao, a nisu „na vreme mislili o sebi“.

Takvi često postaju nezaposlena i politički opasna lica koja se u „nokdaunu“ teturaju od nemila do nedraga i u stanju su da se prilagode i nečasnim ponudama da bi se opet našli na nekoj poziciji u vlasti. Da ne ekspliciramo dalje, jasno je da skromna primanja ministara u toku mandata i, posebno, statusna i finansijska neizvesnost po demisioniranju vlade, predstavlja snažnu „pogonsku silu“ za generisanje korupcije i ostalih nezakonitih radnji unutar svake vlade, koje se zatim, piramidalno prenose u sve segmente privrede i društva.

Da bi se neutralisala ta „sila“, treba hitno pristupiti donošenju novih propisa koji će biti kočnica korupcijskim okidačima unutar vlade, i istovremeno biti podsticajna za unapređenje posvećenosti i za podizanje kvaliteta rada ministara. Pored navedenog, to rešenje treba da ima i karakter priznanja za svako časno i samopregorno vršenje teških i odgovornih državnih poslova koji se, saglasno ustavu, jednom u četiri godine poveravaju veoma malom broju izabranih lica iz „asambla“ od blizu osam miliona građana Srbije.

Jedno od mogućih rešenja moglo bi da bude uvođenje „ministarskog dodatka“ za svakog ministra koji u jednoj vladi provede pun četvorogodišnji mandat, uz sledeća tri uslova: 1) da je ta vlada uspela da poveća nivo nacionalnog GDP po stanovniku i da smanji, ili bar održi kreditno zaduženje države, u odnosu na odgovarajuće vrednosti koje je nasledila od prethodne vlade; 2) da ministar nije nikada glasao za propise koje je ustavni sud proglasio neustavnim i 3) da će ministar trajno izgubiti pravo na „dodatak“ ako ponovo bude biran za člana vlade.

Rešenje o tom „dodatku“, član vlade bi dobijao, zajedno sa svečanom poveljom, po isteku mandata, i on bi mu bio doznačavan doživotno svakog meseca, slično „akademijskom dodatku“ koji primaju članovi SANU, s tom razlikom što bi primljeni „ministarski dodatak“ bivši član vlade morao da vrati, zajedno sa pripadajućom kamatom, ako se bilo kad pravosnažno utvrdi da je kao član vlade, ili deset godina potom, učestvovao u korupciji ili krivičnom delu. Pravo na ministarski dodatak, pod istim uslovima, imali bi i svi bivši članovi vlade od uvođenja višestranačja u Srbiji.

I sad malo o posledicama realizacije predloženog antikorupcijskog rešenja. Najpre o manama. Prvo, ovakav predlog će biti „dočekan na nož“ od oponenata i pretendenata i biti okarakterisan kao pokušaj uspostavljanja „novog nameta“, „nove nerazvojne foteljaške paradigme“ i „očiglednog zalaganja za privilegije“. Drugo, odmah će se pojaviti ideje da se lista za „dodatak“ proširi i na one članove vlade koji su u vladi proveli makar jedan dan, uz inicijativu da se zbrajaju godine u raznim vladama koje su demisionirale pre isteka punog ustavnog mandata.

Treće, „svoj dodatak“ će tražiti poslanici, državni sekretari, guverneri, gradonačelnici, itd., što bi, ukoliko se takve ideje efikasno ne spreče, uslovilo gubljenje osnovnog antikorupcijskog smisla i moralne osnove predloženog zakonskog rešenja. A sada o dobrim stranama predloga.

Prvo, realizacija ovakvog predloga bi bila presudna, za eliminaciju koruptivnih ponašanja u samoj vladi, koja su za političko-društveno-privredni sistem i najopasnija. Drugo, ovakvo rešenje obezbedilo bi predsedniku vlade dodatan, ali veoma suptilan i delotvoran alat za upravljanje radom ministara, jer bi oni nastojali da svojim kvalitetnim radom obezbede vladi i sebi pun mandat i „ministarski dodatak“ nakon prestanka funkcije, što bi se veoma povoljno odrazilo i na stabilizaciju političkog sistema koja je Srbiji neophodna. Treće, napravila bi se kakva-takva ravnoteža između zahteva javnosti da ministri moraju da budu veoma stručni, rezultativni i danonoćno posvećeni uspešnom razvoju privrede i društva i legitimnim interesima građana, sa finansijskom satisfakcijom za njihov ukupni angažman, tj. platama koje dobijaju, a koje iz raznih razloga ne smeju biti velike i koje će uvek biti znatno manje od onih koje primaju lica koja iz „senke“ upravljaju manje odgovornim i manje složenim poslovima u državnim podsektorima kojima su ministri na čelu.

Četvrto, delimično bi se sanirala šteta koju članovi vlade i njihove porodice redovno trpe zbog tenzija i prezauzetosti tokom mandata i izolovanosti od društva nakon isteka mandata, ali bi se i politička scena oslobodila od „večitih ministara“. Peto, članovi vlade ne bi pokušavali da „ljuljaju vladu iznutra“ i da proizvode afere i prevremene izbore, jer bi u tom slučaju svi gubili mogućnost obezbeđivanja „ministarskog dodatka“. Šesto, predloženo rešenje bi bilo stimulativno i za odlučivanje kvalitetnih stručnjaka za angažman u vladi, jer oni sada služenje državi smatraju izgubljenim vremenom i nepovoljnim za dalju stručnu karijeru. Sedmo, zakonsko rešenje o uspostavljanju „ministarskog dodatka“, ne bi značilo veliki dodatni trošak za budžet, jer je od 1990. godine vlada i ministara u njima sa punim mandatom bilo malo.

Autor je profesor univerziteta