Ministarstvo protiv nauke

Jedanaest među njima pripada Univerzitetu u Beogradu i ima velike zasluge što se ova naša najviša visokoškolska i naučna institucija kotira relativno visoko u svetskim razmerama.

Za razliku od svojih kolega na fakultetima, naučni radnici na institutima lišeni su redovnih pedagoških (predavanja studentima) i stručnih aktivnosti (recimo, lečenja obolelih). Sve svoje radno vreme posvećuju nauci.

To im je misija, a mnogi od njih u istraživanju vide i osnovni smisao života. Zato je razumljivo što im je od presudne važnosti da u svojoj sredini stvore optimalne uslove za kreativni rad.

Oni u celom svetu imaju slobodu da sami uspostave stvaralački ambijent, naravno u skladu sa osnivačkim aktima svoje ustanove. Taj manevarski prostor slobodnog odlučivanja označava se autonomijom i po članu 72 našeg Ustava garantovan je kako univerzitetu, tako i naučnim ustanovama. One se tako uključuju u nacionalnu i međunarodnu podelu naučnog rada, nudeći na „tržištu ideja“ svoje projekte za finansiranje.

Osnovne troškove naučnih instituta u većoj ili manjoj meri pokriva država, jer se podrazumeva da je u njenom interesu da nauka cveta. (Ostavimo sad po strani što Srbija odvaja izuzetno nizak procenat budžetskih prihoda za nauku i kulturu.)

Šta je u toj ustaljenoj proceduri uzburkalo duhove u meri da se između naučnika i predstavnika vlasti ovih dana izmenjuju diskvalifikatorske optužbe? Po ranijim verzijama Zakona o nauci, u upravnim odborima naučnih instituta sedeli su po paritetnom principu predstavnici kolektiva i društvene zajednice.

To je izmenjeno 2010, kada je tadašnji ministar Božidar Đelić nametnuo da četiri člana imenuje vlast, a tri člana naučnonastavno veće institucije. Đelić je imao konkretan motiv – da slomi otpor Instituta „Vinča“ povodom rešavanja problema nuklearnog otpada, ali je princip ostao do danas.

Naučni radnici se nisu bunili, jer su izbor članova upravnih odbora i imenovanje direktora obavljani uz međusobne konsultacije. Varnice su iskričale od 2014, a kulminirale su od prošle godine, kada su u četiri naučna instituta – za nuklearne nauke „Vinča“, za filozofiju i društvenu teoriju, za medicinska istraživanja i za multidisciplinarna istraživanja – nametnuti članovi upravnih odbora i/ili direktori protiv volje kolektiva.

Za sve ključne, a moralno sporne odluke, recimo izbor direktora koji ne ispunjava uslove ili je upadljivo inferioran u odnosu na predlog kolektiva, spoljni članovi upravnih odbora (dakle, imenovani u ime vlasti) po pravilu glasaju uniformno.

Takve izdaje ne samo interesa ustanove, već, sledstveno, i naše nauke, u prvi mah su primane sa zaprepašćenjem, utoliko pre što članovi upravnih odbora imaju formalne kvalifikacije za svoj posao (redovni su profesori, naučni savetnici ili akademici).

Nepoznat je spisak sa kojeg se oni biraju, po kojem kriterijumu se to čini i koji je postupak izbora. Međutim, sama spoznaja kako se danas u Srbiji dolazi do bilo kakve funkcije mora da ih ispunjava nelagodom i potrebom da svojom principijelnošću dokažu kako predstavljaju svetli izuzetak. Zašto to ne čine?

Malo je verovatno da istinski veruju u poredak koji je paralisao institucije, suspendovao vladavinu prava, urušio sistem vrednosti i devalvirao obrazovanje. Neki su prećutno ucenjeni zbog kakvog ranijeg greha, neki su po prirodi plašljivi, neki računaju na konkretnu korist, recimo produženje radnog odnosa nakon sticanja uslova za penziju, a za mnoge je presudan novac. Naime, članstvo u upravnom odboru može mesečno da donosi više desetina hiljada dinara.

Nekada se takvo imenovanje smatralo društvenom aktivnošću i profesionalnim priznanjem. Vremenom, stvorila se sprega utoliko što direktor povremeno predloži da se članovima upravnog odbora povećaju prinadležnosti, a oni njemu daju odrešene ruke za sve moguće nepodopštine.

Situacija se usložnila utoliko što su doskora istraživači dobijali sredstva za projekte koje su vodili. Sada se ustanova finansira iz budžetskih sredstava, a raspodela zavisi od direktora. Imajući u vidu ko ga i kako bira, postoji opravdana bojazan da će, recimo, taj moćnik na usavršavanja i stručne skupove slati svoje partijske drugove.

Ugroženi istraživači sačekaće odluku Ustavnog suda i dobiće satisfakciju pod ovim ili, što je realnije, pod nekim narednim režimom. Svi članovi upravnih odbora kojima se sada stavljaju zamerke biće upamćeni po šteti nanetoj ustanovama o kojima su odlučivali. Taj teret će za neke pretezati nad doprinosom koji su dali kao naučnici.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji