Ministarstvo za proizvodnju gomile

Na izborima za Narodnu skupštinu Albanije u novembru 1975. godine, u vreme vlasti Envera Hodže, na glasanje nije izašao samo jedan građanin. Protiv kandidata vladajuće stranke izjasnio se takođe samo jedan birač. U glasačkim kutijama, istom prilikom, pronađena su tri nevažeća listića.

Pod pretpostavkom da je – u ovom poslednjem slučaju – reč o nameri a ne o slučajnoj grešci, protivljenje vlastima je na ovaj ili onaj način, od milion i po upisanih birača, izrazilo ukupno njih pet. Na izborima četiri godine kasnije, od nešto većeg izbornog tela, nađeno je čak osam nevažećih listića.

Iako je takvim ishodom učinjen dramatičan zaokret protiv vlade od čitavih 0,000005 odsto, razlika između broja upisanih birača i glasova za vladajuću partiju praktično je bila zanemarljiva.

Podjednako uspešan u oblikovanju poželjne „numeričke stvarnosti“ bio je i rodonačelnik korejske dinastije Kim Il Sung, koji je naložio da mu se na povratku sa dalekih putovanja na dočeku obezbedi prisustvo velikog broja građana. Ili, još određenije, celokupno stanovništvo.

Iako se moglo pretpostaviti da će se podanici u dovoljnom broju i spontano okupiti, vlasti nisu htele ništa da prepuste slučaju. U tu svrhu u osnovanom Ministarstvu za proizvodnju gomile sabrali su se stručnjaci svih fela čija je jedina dužnost bila da se staraju da se želje Velikog Vođe u potpunosti oživotvore.

Među zaposlenima je bilo statističara, matematičara, geodeta, vozača autobusa i saobraćajaca, majstora (za sendviče), meteorologa, tehničara za razbijanje oblaka (vodilo se računa o svemu pa i o tome kakve će vremenske prilike biti), lekara, bolničara, vatrogasaca i gnjuraca (za njih jedino nije bilo jasno kako su se našli na listi) i, najzad, pripadnika svih rodova policije i tajnih službi.

Iako se činilo da broj i vrsta zaposlenih u novoosnovanom ministarstvu premašuje stvarne potrebe, vremenom se pokazalo da su u potpunom skladu sa dalekovidim vizijama Velikog Vođe. Kako je , najzad, u jednoj prilici on sam objasnio, masovno prisustvo građana na dočeku je važno iz „državotvornih razloga“.

Kako je tada moguće da se planovi koji su, prema vestima državne televizije uživali „plebiscitarnu podršku“, ne ostvare u potpunosti.

Okreni-obrni, najviše zbog toga što se nisu podudarali sa stvarnošću. Ma kako da je – drugim rečima – vlast Velikog Vođe imala sveobuhvatan karakter, ona nije mogla da promeni Božju volju koja je, kako je opšte poznato, nepredvidiva. I u ovom slučaju je, otuda, sijaset neočekivanih i čudnih pojava učinilo da je odstupanje od predviđenih numeričkih pokazatelja bilo veće nego što je planirano.

Za to su krivi pre svega oni lakomisleni podanici koji su pomrli pre nego što su stigli da izađu na ulice, zatim oni koji su bolešću bili vezani za postelju. Uljudne molbe Ministarstva za proizvodnju gomile – prvim da ne žure s odlaskom na „onaj svet“, što će reći da se malo strpe, i drugima da se, makar nakratko, pridignu – nisu imale očekivano dejstvo, što je, naravno, uticalo na broj prisutnih na dočeku.

Dostizanje poželjne cifre nije, na sreću, zavisilo od bilo kakvog pojedinačnog hira već od kolektivnog poduhvata, u kojem nije bilo prostora za bolesna zastranjivanja. To je praktično značilo da su đaci na doček odlazili svi zajedno, pravo sa nastave. NJihov primer sledili su radnici koji su takođe kolektivno napuštali proizvodne pogone kao i državni službenici svoje kancelarije.

Na taj način organizovani doček onemogućavao je usamljene pokušaje da se bilo ko – na svoju ruku – izvuče, čime je – sa državotvornog stanovišta shvatljiva potreba da se ispolji jedinstvo, takoreći monolitnost nacije – usaglašena sa nepotkupljivom statističkom strogošću.

Da li se – uz sve uvažavanje državotvornih razloga – može, ipak, opravdati upregnutost svih državnih i partijskih izvora za priređivanje skupa čija je jedina svrha da se „celom svetu“ pokaže koliko je bezmerno obožavanje Velikog Vođe.

Dovođenjem u sumnju svrsishodnosti pomenutih nastojanja nikako se ne sme zanemariti njihov doprinos naučnoj misli uvođenjem nove matematičke kategorije tako što smo posle običnih i rednih, deljivih i nedeljivih, celih i razlomljenih, racionalnih i iracionalnih brojeva dobili – isključivo zaslugom protagonista poželjne „numeričke stvarnosti“ – takođe i „besprekorne brojeve“.

Prateći trag opsednutosti izbornim ali i svim drugim procentima dospevamo čak do Pitagore, koji je, kao matematičar, filozofiju obogatio doktrinom da su sve stvari (kod nas i ljudi ) „samo brojevi“.

Postoji li, moramo se upitati, praktična korist od ovog, ipak, samo filozofskog otkrića? Kako da ne. U našem slučaju vlastodršci koji nepogrešivo “ u glavu “ znaju i broj pristalica i broj protivnika mogli bi korisno da posluže ugrađivanjem u brojčanike za struju, na primer. Iako poučeni izbornim iskustvima, ni tu ne možemo biti sigurni da će – zavisno od toga kome beleže – znati da razlikuju vate od kilovata.

Autor je novinar i pisac