Ministri se menjaju, slabosti ostaju: Autorski tekst Čeda Nedeljkovića

Na Učiteljskom fakultetu u Beogradu ostala su 74 slobodna mesta. Za studije srpskog jezika opredelio se samo jedan kandidat.

U poslednjim upisnim rokovima prijavljivali su se srednjoškolci sa jedva dobrim i uglavnom sa dovoljnim uspehom. Oni bolji neće u nastavnike pa će, u dogledno vreme, mlade vaspitavati ljudi niskog obrazovnog potencijala.

Na posledice slabog obrazovno-vaspitnog rada upozoravao je i antički filozof Platon, koji kaže: „Ako je obućar slab majstor pa takvim učini i svoje učenike, država neće mnogo štetiti. Atinjani će biti nešto slabije obuveni… Ali ako učitelji to budu samo po imenu, ako oni budu rđavo svoje obaveze izvršavali, onda će se stvoriti čitava neznalačka pokolenja koja će upropastiti budućnost otadžbine.“

Istu misao samo drugim rečima ponovio je mnogo vekova kasnije Viktor Igo rekavši da su dadilje i učitelji prvi službenici države.

A da li su u državi Srbiji oni prvi službenici? Da im je društveni status nizak, a materijalni položaj još niži, govore podaci.

Možda je neprikladno upoređivati nastavničke plate u Srbiji sa platama u razvijenom zemljama, ali nije naodmet da se zna gde smo. U Luksemburgu nastavnikova plata je 10.000 evra, u Nemačkoj 6.000, Kanadi 5.500, Japanu 5.200.

U Srbiji je prosek oko 450 evra, a predsednik se hvali visokim bruto proizvodom. Ako je upoređivanje sa razvijenim svetom neprikladno, ono je sasvim pogodno za regionalne okvire, a i tu su nastavnici u Srbiji na samom začelju.

Zanimljivo bi bilo da Aleksandar Vučić i Siniša Mali odgovore na pitanje zašto su nastavničke plate u Srbiji devet odsto niže od republičkog proseka. Takvo odmeravanje suprotno je značaju obrazovanja mlade generacije a i stručnoj spremi zaposlenih u školama. Obrazovanje uvek služi za potkusur.

Nova ministarka prosvete, večita Slavica Đukić Dejanović, koja je već bila na svim važnijim društveno-političkim funkcijama (još nije bila patrijarh), u promotivnom obraćanju poslanicima obećava da će prosvetnim radnicima vratiti ugled i poboljšati njihov materijalni položaj. Ali, po sto puta ali, iskustvo nas uči da ne verujemo obećanjima.

Ministri su se menjali, njih šest za poslednjih 12 godina, a slabosti su ostajale.

Državna matura, za koju su dobijena bespovratna sredstva od Evropske unije, više od deset godina je u pelenama i nema izgleda da će iz njih izaći, mnoštvo privatnih fakulteta snizilo je kvalitet obrazovanja, kupuju se diplome (slučaj Kragujevac), oseća se nedostatak nastavnog kadra, malo je interesovanje za nastavničke fakultete, politička poslušnost je ključna kompetencija za rukovodeća mesta (slučaj u Nišu), nastavnici su nezadovoljni, štrajkuju, skraćuju časove, pedagoška uloga se poverava policiji (da se izbegne nasilje).

Ministre smo upamtili po tome što nisu učinili ništa ili su učinili ono što ne valja. Mladen Šarčević, Vučićev miljenik, autokrata, poznat po višku drskosti i manjku pristojnosti, smenjivao je dobre direktore po svome ćefu.

„Proslavio se“ time što je dao otkaz nastavnicama Više medicinske škole u Ćupriji, a na njihove mesta doveo funkcionere Srpske napredne stranke Aleksandra Martinovića, Vladimira Orlića i Ivana Bošnjaka, što je izazvalo buru protesta u javnosti.

Posle ministrovanja poslušnik je nagrađen, postavljen je za direktora Službenog glasnika.

Nema Domanovića da piše novu Stradiju.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.