Ekspresno i farsično dočekan je predlog ministra prosvete da obavezni izborni predmeti, veronauka i građansko vaspitanje, evoluiraju u jedan predmet, sveden na četiri umesto dosadašnjih 12 razreda. U toku je lančana reakcija. Neprimeren odjek i lavina osuda ponekad se pretvaraju u užasno i zastrašujuće etiketiranje.
P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }
Hiperbolično čak i za klerikalne zajednice, ali dovoljno za zeleno svetlo u oficijelno sekularnom uređenju, u kome su dosad đaci bili odvojeni više po roditeljskom zanimanju za religiju nego po obrazovnom interesovanju. Za veronauku, jedini predmet čiji program ne donosi Nacionalni prosvetni savet, niti Ministarstvo prosvete bira veroučitelje, već ih samo plaća, iz obrazovne kase. Podrazumeva, NSP je tradicionalno saglasan s ponuđenim programom verskih zajednica. Tim povodom, inicijativa o preispitivanju uloge obaveznih izbornih predmeta u našim školama zaslužuje pažnju. Bez obzira što je točak istorije nemoguće vratiti unazad i što je porodica postala razuđena ćelija pseudodemokratskog društva, aktuelni predlog bi najzad ukinuo na mala vrata uvedenu segregaciju osnovaca i srednjoškolaca. Bio bi to raskid đačke deobe, praktičnog razdvajanja prema verskom kriterijumu i prekid infantilnog izdvajanja. Godinama empirijski kontraproduktivnog u odnosu na konačno rasterećenje školaraca. Na putu za dugo priželjkivanu afirmaciju biblioteka i razvijanje timskog duha u zamrlim vannastavnim aktivnostima.
Duboko religiozni nevernici podržavaju ministra prosvete. Uprkos individualno osetljivoj temi čudesne transcendentnosti, nad kojom je SPC imala monopol, a uz podsećanje da se religija bazira na veri, a ne na znanju. Nije onda iznenađenje što je uvođenjem veronauke u škole, u tranzicionom raskoraku, neretko bilo i isključivih pokušaja zloupotrebe ili nametanja religijske moći kao talismana. Kao nedodirljivost religijske ideje, njenog jedinog puta, istine i svetlosti. Bez obzira što je religija jednog doba literaturna razonoda drugog doba.
Zdravorazumsko rezonovanje ide dalje. Suprotno starozavetnoj sugestiji „oko za oko, zub za zub“, socijalni humanisti, reedukatori i pedagozi upućuju na Novi zavet. Na poruku „daj drugi obraz“, neuporedivo logičnije kodificiranje današnjice, u kojoj kosmološki imperativi umnogome prevazilaze monoteističke izvore varvarskog teksta, još iz bronzanog doba, pre 2.000 godina. U propagatorskom stilu konzervativnih sekularista što vole klerikalno. Dobrovoljni zatočenici mita o religijskoj mimikriji tipuju na populizam i antimodernizam. Dogmatskim naličjem merače, ako zatreba, da privatizuju tamnu stranu Meseca.
Naravno, nije lako u debelo uvo zabosti ključnu reč. Posebno u zajednici čija vlast uobičajeno ne voli prosvećen, ni duhovan narod, već se inspirativno naslanja na gluposti. Pajtonovski rečeno najgori đaci obožavaju neznanje. Zato se ovde istorija ponavlja kao farsa, a neočekivani ministrov putokaz odjekuje kao grom iz vedra neba, mada član 11 Ustava glasi: „Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna“.
Zvanično presuđuje dobrovoljnost. Kao prepreka ultimativnom izjašnjavanju o nacionalnoj, verskoj i političkoj orijentaciji. Prema ličnom izboru. Između građanskog prava i veronauke. Trapavo intonirana kovanica i neobjašnjiva dilemu verskih pripravnika: vera ili nauka?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
