Nema ničeg posle smrti! Smrt je prestanak života, prekid svake životne funkcije, kraj u svakom pogledu. Tom faktu koji su utemeljeli još drevni mislioci Kine, Indije i Grčke, stavu prirodno-naučnog materijalizma, prostoj životnoj istini jedino prkosimo mi na ovim koordinatama! Smrt u Srbiji inicira neku vrstu mentalne reinkarnacije! Ponovnog bivanja. Prosvetljenja. Tek posle neke smrti ljudi u Srbiji postaju – ljudi. Kao što slavimo poraze, tako se i budimo posle smrti.
Šid, kraj 1991. godine. Pobuna rezervista JNA. Između prljavih i pocepanih šatora u neredu stoje dva stroja kragujevačkih rezervista. U levom nizu su ljudi koji hoće da se vrate kućama, u desnom oni koji bi da „sve, zanavek okončaju”. Jedan mladić iz levog prelazi u desni stroj. Ostaje tamo desetak sekundi, a onda se vrati u levi. Opet pređe u desni, a zatim se vrati. Tako nekoliko puta. Onda zastane između ta dva stroja svojih sugrađana, pogleda levo, desno, repetira pušku i ispali hitac u glavu.
Kao da je Srbiji bio neophodan taj čin (gest mobilisanog čoveka koji ciljeve koji su mu bili ponuđeni nije doživljavao kao nešto za šta bi se trebalo žrtvovati) da se probudi, živne, ustane i protestima i minutom ćutanja oda poštu nesrećnom rezervisti i osudi tragiku rata ali pre svega učešće u tom haosu onih koji su se tamo našli nezavisno od svoje volje.
Beograd, šest godina kasnije. Nekoliko „skinhedsa”, morona, zapravo, klinaca bez kose i mozga, ubili su Dušana Jovanovića, malog Roma. Zatim su crnpurasti ljudi uzvratili udarac, ali im ni „skinsi“ nisu ostali dužni. Onda su Romi najavili marš na Beograd, ali su ih „sprečili” Beograđani spontanim, masovnim odavanjem počasti na mestu zločina, paljenjem sveća i minutom ćutnje.
Prestonica Srbije, mart, 2003. Još u sećanju nije minuo prethodni, promašeni vek, stoleće izgubljenih ratova, stotine hiljada ubijenih ljudi, milioni obogaljenih duša – ubijen je Zoran Đinđić. Budala, Pacov, Prevara, Legija… nisu bili samo nadimci krimosa koji su ubili nadu, energiju i veru u bolju Srbiju, bili su to atributi „državnosti” jedne naopake Srbije.
Posmrtna šetnja stotine hiljada ljudi, koji su ispratili Đinđića do groba, bio je zadnji protest zdrave Srbije; poslednji kadar ovdašnje normalnosti u svet je poslat sa Đinđićevog groba.
Beograd šeta i oktobra, 2009.! Bris Taton, gost iz Francuske, nije se uverio u izvikano tradicionalno srpsko gostoprimstvo. Umesto raširenih, dočekan je ruku skupljenih u pesnice. Pretučen je bejzbol palicama i štanglama. I bačen, poput pseta, da skapa u dnu stepeništa.
Zastave su na pola koplja. Ljube se cvetovi i tom „overenom” stranom spuštaju na asfalt kojim je došao da korača Bris. Pale se sveće i mimohodom, u tišini, spira obraz od „Obraza”; „grobara” i „delija”, „naših” i „tuđih”, onih što nazivom veličaju godinu poraza – od sve te nesretne gomile bolida koji spas od oca iz frojdističkog štiva i majke iz naturalističke proze traže i nalaze u nasilju.
Smrt opet budi građansko i civilizacijsko u Srbiji. Smrt Srbiju diže iz mrtvila. Smrt je lakmus probuđene Srbije. Smrt Srbiju ujedinjuje: bogate i siromašne, stare i mlade, građane i seljake, Beograđane i „provincijalce”, Srbe i Jugoslovene, monarhiste i republikance…
Ali, ali, ali… U tom „ujedinjenju” još je lakše uočiti izrode klime i atmosfere u ovdašnjoj Srbiji, one „miševe” Emira Kusturice, zavučene duboko u svoje jame, „pećinare” koji se jave iz svojih „štekova” kad minut ćutanja mine i sveće dogore.
Mesecima posle „minuta ćutanja” zbog samoubistva mobilisanog kragujevačkog rezerviste, radikali su se dičili video registrom svih „izdajnika” koji su protestovali u Pionirskom parku. Još se malter na spomen ploči Dušanu Jovanoviću sušio, u Beogradu je na smrt pretučen nedovoljno beo glumac Dragan Maksimović. Cveće na grobu Zorana Đinđića još je bilo sveže kad je Đorđe Vukadinović konstatovao kako je „… ceremonija oproštaja od Zorana Đinđića više nalikovala sahrani Kim Il Sunga nego Džona Kenedija“.
Na oproštaju od Brisa Tatona, prvog dana na Trgu Republike, cura, možda Tatonovih godina, nosila je papirić sa krivo, na brzinu ispisanim slovima: „PRAVDA ZA BRISA“. Taj odgovor onima koji su prošarali grad grafitima „Pravda za Uroša“ mogao se čitati i kao – „PRAVDA ZA SRBIJU”.
Tom činu, klanjanju senima gosta iz Francuske, traženju oproštaja i traganju za pravdom (i za Srbiju), nisu, međutim, prisustvovali oni koji su tu morali biti: vladika Amfilohije, makar u Trgu video Sodomu i Gomoru; Vojislav Koštunica, makar i ne bio „čovek iz komšiluka”; Tomislav Nikolić, makar i bez uniforme kozačkog atamana; Đorđe Vukadinović i Slobodan Antonić, Ilj i Petrov srpske političke analitike, makar o tome napisali vedru reportažu; Vjerica Radeta ili Nataša Jovanović, makar proklele izdajnike u ćutanju i sramoti.
Oni su ćutali na nekom drugom mestu! Rumeni od stida što Srbija, mimo pravoslavnih kanona, glas i glavu diže dok odaje poslednju poštu.
Iz svojih „pećina” će izaći kad minutom ćutanja budemo odavali poštu – Srbiji! Usud će se ostvariti: bićemo, definitivno – jedno!
(Ovaj tekst je pisan 835. dana otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara dr. Zorana Đinđića)
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
