„Mirëdita, dobar dan“: Zašto Beograđani nisu mogli da vide umetničku instalaciju gde se ljube Vučić i Kurti?

Možda predstave „Otac i otac“ koja govori o životima porodica nestalih osoba, univerzalnosti tuge koja jednako pogađa svakog nezavisno od toga koje je nacionalnosti.

A možda je ipak to bio film „Vera sanja more“ koji donosi intimnu priču žene koja se mora suočiti sa surovom stvarnošću sukobljavanja sa duboko ukorenjenim rodnim nevoljama koja preovladavaju u našem vremenu.

Ili je to ipak bila izložba „K is S“, Emire Murati, koja dekonstruiše semiološko značenje poljupca, ukazujući na značaj konteksta za tumačenje poljubaca, gde su na jednoj od fotografija naslikani Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti kako se ljube u zagrljaju.

Možda je sve od navedenog, ali to više nije ni važno jer većina predstavnika državnih institucija koji su gotovo čitave dve nedelje vodili rat protiv novog izmišljenog neprijatelja, festivala kulturne razmene, nije ni pogledala ovogodišnji program.

Jednog od tih dana dok su oni glasno širili mržnju preko svojih emitera, vraćala sam se iz policijske stanice.

Dok sam čekala zeleno na semaforu pored mene je uredno prošao automobil sa kosovskim tablicama (RKS).

Nikom ništa, niko ni da mu svirne, da dobaci dok je stajao na semaforu, ni da primeti, jer na kraju dana nije ni važno. Ali je važno da se tenzija doliva u redovnim dozama jer je samo preplašen narod dobar podanik.

Nakon protivustavne i sramne odluke o zabrani, uplašeni su bili samo gosti sa Kosova od kojih je deo vraćen sa Bubanj potoka jer im nije dozvoljeno da uđu u Beograd, a delu grupe koja je već bila u Beogradu naložen je urgentan povratak na Kosovo.

Na beogradskim ulicama koje sam tog dana prepešačila nebrojeno puta, stanje je bilo potpuno redovno, običan sparni letnji dan.

Osim ispred Dorćol Platz-a gde smo umesto predstave koja ima umetničku vrednosti gledali orkestriranu predstavu huligana praćenu urlicima i govorom mržnje, a u publici na licu mesta bila je srpska policija, doduše njih petorica.

U naredbi o zabrani festivala piše „okupili su se građani suprotnih stavova“, samo što postoji problem što njihovi „stavovi“ imaju pripadajuće opise u krivičnom zakonu a stižu i pošiljkama u obliku mrtve svinjske glave.

Tog dana kada je bilo planirano otvaranje festivala – uprkos kampanji protiv festivala koju su predvodili ministri, zamenik premijera i gradonačelnik – na ulici osim huligana, nije bio ni jedan jedini običan zabrinut građanin koji je došao da mirno iskaže neslaganje.

I to je logično ako se prisetimo da je podrška na izborima stranke, u decembru 2023.godine, sadašnje ministarke za brigu o porodici i demografiju sa sve Dverima u koaliciji iznosila 2,7%.

Mi smo došli u situaciju da nam o časti govore oni koji su čast okačili o klin kako bi prihvatili najviše funkcije dok veoma ponosno govore u ime čitavog naroda koji je jasno rekao da ih neće.

Uostalom, samom zabranom oni su poručili Albancima sa Kosova da ih ne žele, da ih njihovo stvaralaštvo ne zanima, a to su uradili isti oni koji nam svakoga dana govore da su to građani naše južne srpske pokrajine.

I nije uopšte tačno da oni ne daju Kosovo, oni ga neće.

Da se izrazim jezikom ministarke za brigu o porodici i demografiju: nije Kosovo švedski sto pa da sa njega uzmeš šta ti se sviđa.

Jedna o debata koja je bila sastavni deo programa ovogodišnjeg festivala imala je naziv „Zabrana normalizacije ili normalizacija zabrane?“ nakon svega tačan ogovor bi bio sve od navedenog. Oni koji su najodgovorniji da do normalizacije dođe, rade sve da je u potpunosti naruše i da ukinu čak i one prostore gde se saradnja i normalizacija odnosa neguju već deceniju.

Ovo nije prvo, a naravno ni poslednje izdanje festivala, ovo je trebalo da bude jedanaesti festival.

Festival se održava jedne godine u Srbiji jedne godine na Kosovu.

Ovo posebno naglašavam jer je veliki deo ljudi ostao u uverenju da se festival ne organizuje u Prištini, što je naravno netačna informacija.

Jedan deo građana nije ni shvatio da javnih događaja na Vidovdan nije ni bilo, jer su pomereni dve nedelje pred početak festivala usled hajke koja je bila u povoju. Sreća pa se nakon te odluke kampanja protiv festivala nastavala istim žarom, te je više nego jasno da sve ovo sa Vidovdanom, koji simbol bitke u kojoj su se Albanci i Srbi zajedno borili protiv Otomanskog carstva, nema nikakve veze.

Slušali smo danima o tome kako je skandalozna zabrana ulaska na Kosovo ekipi predstava, sa čime sam ja apsolutno saglasna jer se ja borim za slobodu, da bi isti ti koji su nam o tome govorili uradili mnogo goru stvar. Izbacili su ljude iz Beograda, mog grada, pretvorivši ga u nešto što on nije. Beograd ima svoje mane, ali ovakav tretman ljudi sa Kosova i odbijanje policije da omogući slobodu okupljanja i garantuje bezbednost, zbog čega i postoji, nema veze sa tim ovo je lice onih koji ovim gradom i državom upravljaju.

Razmišljam o porukama zabrinutih roditelja koji su svoju decu pustili da dođu u Beograd a onda je sledila zabrana, razmišljam u umetnici koja je posle 33 godine prvi put došla u Srbiji kako bi bila deo baš ovog festivala a koja je morala da napusti Beograd jer je to bila odluka države.

To mi je gore od zabrane.

Podsetiću da su tog dana huligani naočigled policije stavili lance i katanac na zadnji ulaz Dorćol Platz-a u kome je trebalo da se održi otvaranja kako bi one koji su unutra potpuno zatvorili a ostalima onemogućili ulazak.

Dakle, kada rekonstruišem sve događaje, jedini cilj države je bio da mi odustanemo i da festival otkažemo, da se odreknemo slobode i da prestanemo da dijalog izmeštamo iz Brisela među nas obične ljude.

Navikli su da se ljudi uplaše i da odustanu, jer im predugo polazi za rukom, međutim nismo im to dopustili i na to sam ponosna.

Ovo je i moja zemlja, a ja nisam ništa manje Srpkinja od njih i nikada neći pristati ovu besprizornu zloupotrebu srpskog identiteta.

Ja želim da moja zemlja bude lider u miru, da kaže izvini kada za to ima potrebe, da se istakne u toleranciji, uvažavanju ljudskog dostojanstva, da bude odgovorna i jaka kada treba da zaštiti građanske slobode i prava.

Sećam se prošle godine kada smo festival u Prištini otvorili minutom ćutanja za mlade ubijene u masakrima u Srbiji a potom smo palili sveće na glavnom trgu, svi zajedno.

Za mene je to bio dokaz kako je ovaj festival više od kulturne razmene, on stvara nove prostore za empatiju, za razumevanje i upoznavanje čak i kada osećamo bol. Svake godine na ovom festivalu veliki broj ljudi dokazuje da možemo drugačije, a politika bi trebalo da nas u tome podrži a ne da nam bude kamen spoticanja.

To poigravanje sa jednim festivalom jasno oslikava i poigravanje sa životima ljudi na Kosovu i u Srbiji kojem svedočimo svakodnevno, a mi pokušavamo da izgradimo te male prostore u kojima je naša stvarnost drugačija kako bismo svi i u što većem broju poverovali da je moguće graditi budućnost koja je drugačija.

Saradnju u postkonfliktnim društvima nije laka, mnogi životi oblikovani su ratnim traumama, a posebno nije laka kada imate dva društva u kojima konflikt nije zamrznut, on se dešava i vodi se različitim sredstvima, a nije da nismo gledali i okršaje u kojima je bilo ranjenih i mrtvih.

Naša je dužnost da razgovaramo i da se susrećemo, naša je obaveza da govorimo istinu i onda kada je ona teška.

Ako su vremena teška utoliko je važnije da ne dozvolimo da se ruše mostovi koji postoje.

Nema odustajanja, a izgovora je sve manje.

Autorka je Programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.