Posle nemilih događaja na srpsko-mađarskoj granici i obračuna mađarskih oružanih snaga sa izbeglicama sa Bliskog istoka, verujem da je svima postalo jasno da nikakva sila niti zidovi ne mogu da zadrže ljude koji su već izgubili skoro sve što su imali. Slike užasa koje nedeljama gledamo bude sećanja na najmračnije periode svetske istorije i na sedamdeset godina od pobede nad fašizmom ponovo otvaraju pitanje „Kuda ide svet?“.
Tridesetih godina prošlog veka čovečanstvo se suočilo sa do tada najvećim zlom, nacizmom. Danas se svet suočava sa kombinacijom atlantizma i globalnog islamističkog terorizma, a Islamska država je monstrum stvoren iz tog ortakluka. Odsecanje glava pred kamerama, rušenje drevnih gradova i verskih objekata, progon i ubistva ljudi po verskoj osnovi, otimanje teritorija međunarodno priznatim državama, članicama Ujedinjenih nacija. Sve ovo je surova stvarnost na koju je Evropa gledala širom zatvorenih očiju. Ne treba zaboraviti da je 1938. godine Evropa na sličan način nemo posmatrala uništenje Čehoslovačke, što je tada Hitleru proširilo manevarski prostor i omogućilo da u naredne dve godine stvori Treći rajh, koji je pod čizmom držao gotovo celi kontinent.
Istorijske pouke nam upravo daju za pravo, ali i nameću obavezu da damo sve od sebe da zlo sasečemo u korenu i ne dozvolimo mu da se razmaše. Uloga Srba i Srbije u borbi za ponovno uspostavljanje ravnoteže u svetu, stoga može i mora biti značajna. Razlozi za ovo su mnogobrojni. Pre svega, Srbija je najviše na udaru izbegličkog talasa. Potom, mi smo kao narod u toku devedesetih godina imali prilike da se sučimo sa radikalnim islamom, ali i sa sinhronizovanim udarima NATO pakta i islamističkih terorista. Ne treba zaboraviti ni to da su Bosna i Kosovo bili prvi poligoni na kojima je isprobavan savez između atlantista i islamista. Na kraju, Srbija je danas jedna od retkih država na svetu, a jedina je u Evropi koja ima dobar i izbalansiran odnos sa svim vodećim svetskim silama, ali i sa državama Bliskog istoka. Takođe, Srbija nije članica NATO pakta niti EU, što je čini politički i vojno potpuno neutralnom.
Sve ovo nameće mogućnost da mi kao država ponudimo sve svoje diplomatske kapacitete u cilju pronalaženja načina za hitno zaustavljanje rata u Siriji i ukidanje Islamske države. Beograd bi bez ikakvog problema, čak i sa velikim oduševljenjem, dočekao svetske lidere i pružio bi im svu neophodnu logističku i svaku drugu podršku koja je potrebna. Mirovna konferencija o Siriji koja bi sasvim realno mogla da se održi u Beogradu već krajem ove ili početkom naredne godine, bila bi prilika da se na jednom mestu nađu Putin, Si Đinping, Obama, Merkelova, Oland, Kamerun, Erdogan, Asad i da zajedno zaustave rat.
Koristi od ovakve diplomatske misije naše zemlje bi bile višestruke. Pre svega, legalizovali bi poziciju politički i vojno neutralne države. Drugo, iskoristili bi činjenicu da je Srbija danas možda jedini preostali put saradnje Istoka i Zapada i na taj način bi se i bezbednosno zaštitili. Naravno, preduslov bilo koje velike međunarodne pobede jeste unutrašnji dogovor oko ključnih nacionalnih i državnih pitanja. Baš zbog toga, već više meseci apelujem da državni vrh Srbije sazove sve relevantne političke činioce kako bismo mogli da zajedno definišemo bezbednosnu politiku zemlje, što u vremenu u kome živimo praktično znači i definisanje spoljnopolitičke orijentacije.
Lično, nemam dilemu da je za Srbiju od životne važnosti da se bori za poziciju aktivno neutralne države. Naravno, niko nama neće na tacni dati mir i neutralnost, već ćemo za to morati da se izborimo. Baš zbog toga, deviza „Budimo realni, tražimo nemoguće!“, možda opet ulazi u modu.
Autor je predsednik stranke Treća Srbija
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.