Misao i delo Nikole Tesle treba iskoristiti za razvoj Srbije

Kao na primer Nikola Tesla, koji je prema rečima njegove sekretarice Mjuriel Arbus „voleo ljude, verovao u dobrotu, čak i onih koji su želeli da iskoriste njegove patente“.

Tesla je bio plemenit čovek, svedočila je ona, koji je vlastite interese potiskivao dajući prednost dobročinstvima koja će koristiti čovečanstvu.

O Tesli su govorili i pisali mnogi, kao recimo, Hugo Gernsbek, urednik „Elektrikal eksperimentera“ za koga je, pored ostalog, napisao da je „njegov jedini porok – velikodušnost, te da je on idealista najvišeg ranga, i da takvim ljudima novac malo znači“.

Nije, dakle, samo Teslino epohalno naučno i pronalazačko delo razlog što njegova aura i dalje raste, i sve više svetli, i što ga mnogi širom sveta doživljavaju kao planetarnog sveca, jer je Tesla tome doprineo i svojim plemenitim karakterom, neproždrljivošću i požrtvovanom posvećenošću dobrobiti svih ljudi na Zemlji.

Nikola Tesla je, gledajući sa ove vremenske distance, bio i prvi, osvedočeni, pobornik masovnog korišćenja „zelene energije“ i borac za očuvanje životne sredine, jer je javno opominjao, da je „energija dobijena razaranjem prirode – zločin protiv prirode, te da će takav način dobijanja energije izazivati katastrofe“.

Ali Tesla je bio i ličnost koja se zalagala za ravnopravnost žena, jer je javno prorokovao „borba žene za ravnopravnost završiće novim poretkom u odnosu na pol, u kome će one biti nadmoćnije“, jer je, govorio je on, “ savremena žena samo spoljni znak nečeg dubljeg i moćnijeg što sazreva u nedrima ljudske vrste“.

Ovo napred rečeno je važno istaći povodom sto šezdeset petog rođendana Nikole Tesle, jer Srbi nemaju relevantniju ličnost na čije se delo mogu osloniti kao na pouzdan temelj, u ovom fluidnom, neveselom, nerazvojnom i nedemokratskom ambijentu u kome žive, kako bi bistru i očvrslu teslijansku misao iskoristiti kao zamajnu snagu tokom svog kretanja prema energetskoj bezbednosti, zelenom oporavku, bezugljeničnoj budućnosti, ekološki čistoj i zdravoj sredini.

Ali u rešavanje ove vrste izazovnih i kompleksnih razvojnih zadataka Srbija ne može da pođe bez „zeleno-mladih stučnjaka“ sa oštrim istraživačkim zubima kojima mogu lako da „kidaju“ teške razvojno-tehničko-tehnološke sadašnje i buduće visoko sofisticirane energetske probleme.

Međutim, onespokojava činjenica da se poslednjih godina za oblast energetike na domaćim univerzitetima školuje samo oko 0,97% upisanih studenata.

Od njih, izlazne kapije univerziteta napušta najviše četrdesetak godišnje, koji, na žalost, teško mogu odmah da dobiju šansu da u domaćim preduzećima nastave da uče i rešavaju probleme vezane za „zelenu energetiku“.

Ovo tim pre, jer svetska iskustva pokazuju da uspešni inženjeri postaju sve više medijatori između nauke, investitora i javnosti, a u oblasti energetike i kao svojevrsni interfejsi između rastućih potreba za energijom, sve manjih zaliha neobnovljivih energenata, zagađenja životne sredine, globalnog otopljavanja i raznih drugih iskonskih ili indukovanih strahova.

Uočeno je da tim svetskim pokušajima omasovljavanja inženjerskih studija, i posebno školovanju inženjera-energetičara, najviše smeta jaz koji je stvoren između nauke i javnog politikantskog mišljenja, koji je sa sobom doneo nerazumevanje, nepoverenje u nauku, i u finalu – nezainteresovanost mladih za takvu vrstu zanimanja.

Razvijene zemlje, odavno, sa više ili manje uspeha, nastoje da napred opisano stanje promene korišćenjem različitih metoda, pri čemu se veoma insistira na razvijanju kritičkog duha radi borbe protiv laži, propagande i prodavaca iluzija.

Tamo gde se postiže slabiji uspeh u motivisanju mladih da studiraju inženjersku energetiku, a ne kuburi se sa novcem, vlade i privreda pribegavaju klasičnom uvozu gotovih stručnjaka iz zemalja u razvoju.

Formiranje tzv. evropskog prostora i sve jača globalizacija, kao i nastojanja nacionalnih zajednica da obezbede nedostajuće inženjere, izaziva pojavu velike konkurencije, u kojoj male i siromašne zemlje nemaju šansu da proces migracije i transfera formiranih stručnjaka okrenu prema sebi.

Zato zemlje kao što je Srbija razvoj svoje privrede i energetike moraju zasnivati na kadrovima koje same odškoluju.

A Srbija ih školuje malo, pri čemu se mnogi odmah po završetku studija zapošljavaju u bogatijim zemljama, ili tamo nastavljaju svoja poslediplomska usavršavanja sa kojih se, po pravilu, nikad ne vraćaju.

Slobodan domaći inženjerski prostor se, zbog toga, sve više popunjava stručnjacima koji nemaju mnogo veze sa inženjerijom i energetikom, a koji, dalje, da bi zaštitili svoje pozicije – oko sebe agregiraju lica svog ili sličnog stručnog profila, smanjujući na taj način kvalitet i efikasnost radnih procesa u koje su uključeni, čineći domaću energetsku industriju sve nekonkurentnijom, što može Srbiju, u finalu, da trajno veže za poziciju nerazvijene i za život neizazovne zemlje.

Ovaj Teslin rođendan je poslednji je trenutak da se napred navedenim procesima počne da staje na put! Ali, neophodna je smišljena akcija i vlade, i privrede, i univerziteta.

Mora brzo da se prevaziđe kriza inženjerskih zanimanja i otklone razlozi koji utiču na nenaklonjenost mladih prema nauci, tehnici, i posebno prema energetici.

Da bi se gradijenti interesovanja mladih usmerili prema nauci i inženjeriji, moraju se dobro osmisliti i sinhrono sprovesti mnoge motivacione mere, kako bi se u relativno kratkom roku prevazišla aktuelna opterećenja u školovanju naučnog i inženjerskog podmlatka, a koja se odnose na: poljuljano poverenje čoveka u nauku; sumnju da nauka i inženjerija čovečanstvu „donose isto onoliko lošeg, koliko donose dobrog“; neobučenost naučnika i inženjera da pravilno i marketinški dobro komuniciraju sa javnošću; upotrebu nejasno definisanih pojmova i tradicionalnih procedura; preveliko opterećenje tradicijom i teorijom nastavnih procesa u okviru kojih se školuju inženjeri i naučnici; još uvek prisutno, nasleđeno, ubeđenje akademskog sveta da stečena diploma univerziteta predstavlja stalnu propusnicu za odgovarajuće zaposlenje; kult „vladavine novca“ i želja mladih da do „velikog novca“ što pre dođu, i na neusklađenost postojećih inženjerskih profila i nastavnih planova i programa po kojima se studenti školuju na univerzitetima, sa trenutnim potrebama industrijskog i energetskog sektora.

Autor je predsednik Fondacije „Nikola Tesla“