Već nekoliko dana kroz prozor stana u bloku 22, na Novom Beogradu gledam sivi vazduh. Mnogi bi rekli da je to samo magla. Ali ovo nije bila obična magla. To je zagađenje vazduha. I ono ubija. Polako, podmuklo.
Ove zime su merne stanice širom Beograda više od dvadeset dana beležile da je vazduh kontaminiran sa PM 2.5 česticama čije je svakodnevno prisustvo bilo čak i preko 250 mikro grama po metru kubnom i PM10 česticama, čije je svakodnevno prisustvo bilo preko 120 mikro grama po metru kubnom. To je Beograd svrstalo da nedeljama bude jedan od tri najzagađenija grada na planeti, juče u četvrtak 29. Januara ove 2019. Godine i najzagađeniji glavni grad na svetu.
A zagađenje ubija.
Opšte je poznato da se svaki uloženi dinar u prevenciju višestruko isplati kroz uštede u saniranju posledica u svakoj oblasti, a u ovom slučaju posledice padaju na već opterećen i osiromašen zdravstveni sistem. Neću citirati ovde istraživanja, regulativu Evropske unije i Svetske zdravstvene organizacije, ima toga mnogo i vrlo je egzaktno.
Moje pitanje je – kako smo došli do ovoga?
I možda važnije pitanje: zašto niko ništa ne radi da se ovaj problem reši?
Da li je realno da gradonačelnik, ali i svi ostali iz gradskih struktura, organa, agencija i sekretarijata, kojima su građani i građanke poverili posao zaštite javnog interes prave da ovaj problem ne vide? A vazduh u Beogradu se doslovce vidi!
Da li bar gradonačelnik kao doktor shvata ozbiljnost situacije?
Za mene, ovo je lično, ali i političko pitanje.
Političko je pitanje, jer ja ne želim da se pomirim da mi kao društvo nismo sazreli da izvučemo najbolje iz nas i da neke od najtežih problema sa kojima se susrećemo rešimo tako da ta naša rešenja – kako je moguće poboljšati kvalitet vazduha koji dišemo, vode koju pijemo i dostupnosti zemlje na kojoj uzgajamo hranu budu veliki iskorak napred i istinska inovacija za celo čovečanstvo u XXI veku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
