Foto: Z. MišićJedan utvarni Kragujevac, spasonosan, a senovit, u nedostatku samopoštovanja, opstao je tek kao trag. Na potesu od nekoliko stotina hektara, kao rasuti biseri iz porodične ostavštine, u dubokoj unutrašnjosti, u starom jezgru Kragujevca leže: knežev rezidencijalni kompleks sa paradenplacom, prvo zdanje narodne skupštine, najstarija gimnazija, prva industrija na Balkanu. Tuda se provlači duh Sretenjskog ustava. […]
Jedan utvarni Kragujevac, spasonosan, a senovit, u nedostatku samopoštovanja, opstao je tek kao trag.
Na potesu od nekoliko stotina hektara, kao rasuti biseri iz porodične ostavštine, u dubokoj unutrašnjosti, u starom jezgru Kragujevca leže: knežev rezidencijalni kompleks sa paradenplacom, prvo zdanje narodne skupštine, najstarija gimnazija, prva industrija na Balkanu. Tuda se provlači duh Sretenjskog ustava. Mogu se pričuti čauši prve pošte, u galopu, ili prve klavirske etide za gospođicu Jelisavetu. Pričinjavaju se Joakimove barokne reveranse i miris prvobitne apoteke. Kao aveti među ruševinama, ovde kolaju dozivi prestonice od pre dva stoleća, seni iz razdoblja obnove državnosti.
Segmenti ovog kompleksa stavljeni su pod zaštitu. Neki su zanemareni ili privatizovani, a pojedini su stradali u povremenim bombardovanjima saveznika. Međutim, kao beživotni fosil, koji tek u tumačenju postaje jasan, ovaj potes svedoči da je modernost pre naša građanska arheologija nego li nacionalna istorija.
Već pola stoleća Kragujevac permanentno menja stanovništvo. Oblikuju ga migracije u oba smera. Industrijalizacija Crvene Zastave, zatim kosovska elegija, pa konstanta južne tuge, poglavito one iz starog Rasa, snabdele su grad na Lepenici neslućenim prilivom stanovništva. Pa ipak, za paušalni opis, još se koristi kvantifikator od pre pola veka. Kragujevac broji između 150 i 200 hiljada duša, što znači, koliko god ljudi dolizalo u grad, toliko ga i napušta. Najpre za Beograd, ali i u beli svet, iz Kragujevca se kontinuirano odlazi. Ne čudi da je nepoznat sugrađanima, kad brže menja stanovništvo no što se smenjuju generacije.
Za narod kom su vjeruju Seobe, mi ne mislimo migracije. Ni grad, kao tekovinu sedelaštva. Urbani zavičaj još je oksimoron. Međutim, uz negativan priraštaj, uprkos tromosti, broj Kragujevčana, ipak, uporno raste. Jer, čovek za srećom ne traga samo u prostranstvu. Šta smo mogli izgubiti tamo gde još nismo ni bili? Otkrića sleduju tek u zavičaju. Samo on nudi nezamenjive pasaže, jedine u kojima bi se moglo desiti da sretnemo i pronađemo sebe.
(Autor je nastavnik filozofije)
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
