Mi(s)tifikacija Rusije

No, ako pogledamo donacije, uvidećemo da je Rusija na začelju liste, sa zanemarljivim doprinosom u odnosu i na Evropsku uniju kao celinu i na niz njenih članica pojedinačno, čak i u odnosu na vanevropske zemlje Japan i Kanadu. Sva pomoć Rusije svodi se na politiku – na pitanje o priznanju Kosova. Strateški cilj da se Kosovo vrati u sastav Srbije kad Rusija nadjača (pro)zapadnu alijansu, a taktički – da u međuvremenu, kao članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija sa pravom veta, blokira prijem Kosova u članstvo UN. I Ruska i naša vlast priznaju da je daleko vreme ruske premoći nad zbirnom ekonomskom i vojnom snagom zapadne alijanse – dovoljno je pomenuti da vojni budžet SAD-a nadmaša zbir narednih desetak zemalja… No, i da zamislimo trenutni povratak Kosova Srbiji – to bi bio najgori mogući scenario. Silom vraćen u nepoželjnu zajednicu, dvomilionski narod bi neprestano bio u pobuni – radi opstanka takve države moralo bi na Kosovu da dežura sto hiljada policajaca – bili bismo najpolicijskija država na svetu.

Taktički cilj – onemogućavanje integracije Kosova u međunarodne institucije – postaje sve manje bitan: Kosovo je već ušlo u niz međunarodnih asocijacija, a taj spisak se ubrzanim tempom uvećava, tako da će u skorije vreme ostati samo opstrukcija punopravnog članstva Kosova u OUN. Šta Srbija time dobija? Ništa osim zadovoljstva teranja inata, a lošim odnosom prema Kosovu ne poboljšava životne prilike Srba na Kosovu već ih neprestano drži u tenziji. Iole trezven stav ukazuje da je jedini put rešenja – priznati realnost („stanje na terenu“) i što brži ulazak i Srbije i Kosova u Evropsku uniju. Ukidanje granica omogućava slobodnu komunikaciju svakog sa svakim, pa i među Srbima u matici i na Kosovu, kao da su žitelji iste države. A u Evropskoj uniji poštovanje ljudskih prava, od pojedinačnih do grupnih i kolektivnih, optimalno se poštuju. Legislativa EU, optimalna sublimacija evropskog sistema vrednosti, prihvaćena je u svim demokratskim zemljama – EU, SAD, Kanadi, Australiji, Japanu…

Znaju i naša i ruska vlast šta je realno i jedino moguće, ali to ne priznaju. Ako je od toga jedina naša vajda teranje inata, šta je ruska korist? Da budemo njihovo ostrvo i deo njihovog uticaja na okolni Zapad. No, uloga trojanskog konja, s obzirom na našu moć, bila bi praktično zanemarljiva, dok bi naš gubitak bio ogroman – ostali bismo bez stranih investicija i pomoći iz razvojnih fondova, odsečeni od najrazvijenijih zemalja… Bili bismo zakržljali zapećak sveta.

Otkuda tolika naša zaslepljenost, neprepoznatljivost štete neviđenih razmera? Glavni izvor fascinacije Rusijom temelji se na premisi da nas i braću Ruse ceo svet mrzi zbog naše izuzetnosti – imamo najbolju (jedinu pravu) veru i najpravičniji smo narodi na svetu, u istoriji uvek na pravoj strani. Iole realan pogled na noviju istoriju, na poslednjih sto godina, daje sasvim drugu sliku Rusije! Oktobarska revolucija je veru stavila na stub srama i nemilosrdno je progonila sve do napada Nemačke na Rusiju 1941, kada je Staljin u panici pozvao u sveti boj i ateiste i vernike. Sve vreme od Revolucije ruski građani su masovno odvođeni u logore, dve decenije pre Hitlera. Milioni građana su likvidirani, među njima i čelnici vojske u sam osvit Drugog svetskog rata!

Mi(s)tifikuje se i učešće Rusije u Drugom svetskom ratu. Ona je dala najveći doprinos porazu Nemačke i podnela najveće ljudske žrtve, ali se prećutkuje činjenica da Rusija nije krenula, kao Francuska i Britanija, u rat protiv Nemačke već u savezu sa njom! Zajedno su pokorile Poljsku! Nije Rusija razvrgla taj savez već Nemačka!

Moralni pad Rusija je imala i nakon Drugog svetskog rata – dok su druge zemlje ukidale kolonije, ona ih je tek tad stvorila i silom držala sve do pada Berlinskog zida. Cinizam je da su kolonije stvarane u ime oslobođenja!

Sasvim drugo su ruski narod i ruska umetnost – nema humanog čoveka koji ne sažaljeva stradanja ruskog naroda ni poštovaoca kulture koji se ne divi ruskoj književnosti (Puškin, Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Čehov, Pasternak, Bulgakov…), muzici (Borodin, Musorgski, Čajkovski, Rahmanjinov, Stravinski, Prokofjev, Šostakovič…), slikarstvu (Rubljov, Rjepin, Kandinski, Maljevič, Šagal…), filmu (Vertov, Ejzenštajn, Končalovski, Tarkovič, Mihalkov…). Sasvim je drukčije sa ruskom politikom. Rusija je kao i mi daleko od pravne države, još smo predgrađanska društva koja satanizuju opoziciju i nevladine organizacije, a bez drugog i drukčijeg nema napretka. Jedinu vajdu od zatvorenog tipa društva imaju vladajuće vrhuške: mogu duže i bez odgovornosti da vladaju. To je opasna igra – nezadovoljno društvo jednog dana na dramatičan način p(r)ozove političare, glavne krivce za loše stanje. Svaka vlast kvari, a apsolutna kvari apsolutno! – upozorava istoričar Lord Ekton. A Monteskje je ustanovio: nema demokratije bez tri nezavisna stuba moći – zakonodavne, sudske i izvršne vlasti.

Naš odnos prema istini vratio nas je u duh tribalizma – istina nije ono što vidimo već ono što kaže partija (šef vladajuće stranke). No, pad autističnih društava i autarkičnih privreda danas je brži no ikad.

Autor je filolog