Mit o Hipi dolini

Doduše, pojedinci su konzumirali i neku od opojnih droga, najčešće hašiš (haš) ili marihuanu (meri džejn), a manji broj njih sefiksao. Bilo jednom u Nišu, negde s početka 1970-ih godina, pa skoro do kraja te decenije.

Do tada je niška mladež preferirala večernje šetnje korzoom koji je bio lociran najpre u glavnojulici Pobede, a potom naKeju pokraj Nišave, gde su bili instalirani zvučnici sa kojih su odjekivale najpopularnije svetske i naše pop i rok numere.

BUNTIVNICI (S RAZLOGOM): Pošto je reč o hipi dolini (u kojoj su po pretpostavci boravili hipici), nije na odmet prozboriti nešto o životu hipija. Bili su oličenje levičarski orijentisane kontrakulture, pokreta koji se načelno zalaže za slobodu u svim sferama života.

Oni propagiraju i afirmišu antimaterijalizam, antikolonijalizam, antisegregacionizam, toleranciju, feminizam, seksualne i ostale slobode, nove oblike porodice, porodične komune, rečju: novo društvo lišeno ugnjetavanja. Zahvaljujućibaby-boomu, novoj posleratnoj generaciji je omogućen kvalitet života koji je ranije bio nepoznat. Reč je o kulturi pobune, kršenja pravila, odbijanja, nepristajanja i osporavanja okoštalih tradicionalnih vrednosti, puritanskog morala i borbi protiv svih društvenih stega koje onemogućavaju slobodan i kreativan život. Ukratko hipici su bili opozit kako etabliranom građanskom (straight) društvu, tako i roditeljskoj kulturi koja od svoje dece pravi buntovnike (s razlogom).

U pogledu materijalnog života javljaju se neke vrste trgovine koje će imati veliku ulogu u širenju kontrakulture. Posebno su bile zanimljive radnje posvećene psihodeličnim knjigama i proizvodima. U njima se prodavalo sve što je bilo potrebno za život u zajednici – materijal za uzimanje droge i razni predmeti poput perli, predmeti koji simbolizuju mir (peace), tamjan, nakit po ugledu na onaj iz Indije i kultura Istoka. Prisutna je i reklama neobičnih proizvoda, kao što je pasta za zube sa drogom.

Osim trgovačkih radnji, brojni kafei i butici predstavljaju još jedno polje izražavanja koje je stvorila kultura hipija, čijem razvoju značajno doprinose razne svetkovine: proslave, parade, hepeninzi, pozorišta i koncertne sale. Sadržaj tih dvorana čine muzika, projekcija slika, svetlosni efekti i multimedijalne predstave.

Tako hipi pokret od svog nastanka privlači pažnju medija zbog čega je i sam postao žrtva velikog prisustva u njima: u njega se uključuju ne samo mladi željni avantura, već i turisti izzdravog (građanskog) društva. Sve skupa već označava sumrak čitavog pokreta u kome se, nasuprot potrebi ljubavi prema bližnjem, počinje da razvija nasilje.

Kvart postaje opasno mesto koje obiluje lopovskim bandama i gde se sve više prodaju teške droge kao što je heroin. Broj džeparoša i kriminalaca brzo raste, sve su češće žestoke tuče. Na taj način kvart se brzo potvrđuje kao zabluda, a san o potpunoj slobodi, za kojom traga kontrakultura, srušiće se usled nemogućnosti da se spreči nasilje skriveno u samoj biti svake kulture.

NEVINO I BAJKOVITO: Sve napred je samo jedna digresija jer se gotovo ni u čemu ne odnosi na Niš i posetioce, odnosno žitelje njegoveHipi doline. Poslužio sam se podacima iznesenim u knjizi Kristijane Sen-Žan-PolenKontrakultura (1997), a koji se (podaci) odnose naHejt-Ešberi,kvart snova koji se nalazi u bliziniDržavnog univerziteta u San Francisku i prostrano-šumovitog parkaGolden Gejt, u kome će hipi zajednica nebrojeno puta nastojati da ostvari kontakt sa prirodom, karakterističan za kulturu hipija.

U poređenju saHejt-Ešberijem, niški hipi kvart bio je istinski nevin i bajkovit. Zapravo, uHipi dolini nije bilo pravih hipika – onih koji su se odricali komfornog i lagodnog života, bili samostalni, snalažljivi i spremni na žrtvu. Mi smo na njih podsećali uglavnom fizičkim izgledom – dugačke kose, odeća (farmerke ili traperice), kožne jakne, džemperi u boji, tesne košulje na cvetiće, raznovrsne majice, cipele sa visokim potpeticama… Tim artiklima snabdevali smo se najčešće odlaskom u Trst.

U tom italijanskom gradu moglo se nabaviti sve što je u tom trenutku bilošik, uključujući i gramofonske ploče zapadnjačkih rok grupa koje nisu imale licencu za izdavanje u jugoslovenskim produkcijama ploča. Italija je za nas Jugoslovene predstavljala prozor u svet prema Zapadu, o čemu je detaljno, stručno i dokumentovano pisala Frančeska Rolandi u studijiDvadeset četiri hiljade polubaca, prevedenoj kod nas 2022. Ona piše da je demokratski duh italijanske mode uzdizan kao motiv njenog uspeha u Jugoslaviji.

Ta moda je i za nas,hipike iz niškeDoline, predstavljala uzor po kome su mladi gradili svoj identitet, sa sopstvenim obeležjima, ponekad u sukobu sa ostatkom društva. Za Rolandijevu, moda predstavlja jezik društvene komunikacije, pa su u skladu s tim i mladi izHipi doline iskazivali želju da se osete delom zapadnog kulturnog univerzuma, u kojem je garderoba predstavljala značajan vizuelni simbol.

Važno je, međutim, istać: ako i nismo bili hipici u pravom smislu reči, mi iz niškog rokerskog miljea u potpunosti smo podržavali hipi filozofiju, uključujući prozu i poeziju američkih bitnika (Keruaka, Ginsberga, Hakslija, Kizija, Snajdera), njihov individualizam, pacifizam, liberalizam, altruizam i, iznad svega, rok muziku.

Naša ljubav premaDorsima i Džimu Morisonu, Hendriksu, Dilanu, Dženis Džoplin, te grupama kao što suHu,Velvet andergraund,Džeferson erplejn,Led cepelin,Dip parpl, Kridens klirvoter rivajval i ostalima, garant, nije bila ništa manja od one koje su prema ovim bendovima osećali mladi sa Zapada. Ovde seBitlsi iStounsi podrazumevaju.

U pogledu načina života, on je bio posve različit od onoga koji su upražnjavali američki hipici. U odnosu na njih mi smo bilimamine maze. UHipi dolinu navraćali su stalno ili redovno učenici gimnazija i srednjih škola (ekonomske, umetničke, medicinske, tehničke, trgovačke), kao i mladi brucoši. Iako su se okupljali u masi, bilo je tu raznolikih društvanaca, da ne kažem klanova. Rok (bit ili hipi) škvadra kojoj sam ja pripadao bila je specifična po tome što nije boravila direktno u tadašnjojulici Vladimira Nazora u kojoj je bila smeštenaHipi dolina, već se okupljala ispred ulaza u jednu zgradu u neposrednoj blizini.

Time nismo želeli da sebe predstavimo ekskluzivnim, superiornim ili boljim od drugih, već smo se izdvojeni iz gomile osećali slobodnije i prijatnije. Svako izDoline kome je neko od nas bio potreban lako nas je mogao naći, kao što smo i mi po potrebi odlazili u veliko hipipleme.

KUĆI „NA VREME“: U SAD su moralni čistunci smatrali hipike prljavim i neurednim, dok smo mi, hipici iz niškeDoline, vodili računa o svojoj higijeni, doterivali smo svoje frizure i posle brijanja stavljali na licePino Silvestre sa mirisom borovine. Sem fizičkog izgleda, poklanjali smo pažnju našem duhovnom prosvećivanju – čitali smo Marksa, evropske egzistencijaliste (posebno Sartra), Šopenhauera, Ničea, kao i Suzukijeve knjige iz zen budizma.

Imali smo mi i svoje večeri poezije i muzičke predstave, ali smo kućama išlina vreme, kako ne bismo kasnili za sutrašnju nastavu u školi ili na fakultetu. Bilo je među nama, nazovimo ih tako,hipika nedeljom, jer su se pojavljivali uHipi dolini samo u dane kad nije bilo nastave. Takođe je bilo i lažnih hipika, nasilnih momaka koji su prezirali i mrzeli dugokosepadavičare.

Oni su dolazili među nas isključivo zbog devojaka, njihovihminjaka ivrućih pantalonica. Preko leta su mnogi od nas išli autostopom, bilo na hrvatsko primorje ili u inostranstvo, najčešće u Holandiju ili Englesku. Kuriozitet je da smo, za razliku od autentičnih hipika, sa sobom nosili (osim vreća za spavanje) i neke smešne stvari, kao što su kolonjska voda, paste i četkice za zube!

To je jednostavno bio profil hipika iz niškeHipi doline i ne treba ga potcenjivati. Ipak smo živeli u socijalističkoj zemlji koja je sa Zapadom imala samo posrednih kulturnih dodira – preko filmova, knjiga, slika, stripova, muzike. Naši politički uzori bili su oni koje je preko medija preferirala i preporučivala vlast, odnosno njena komunistička avangarda sa doživotnim vođom na čelu.

Gledano u celini i sa određene vremenske distance,Hipi dolina u Nišu bila je romantična priča buntovnika bez razloga, legenda, san, bajka i lepa utopija od koje je ostao samo mit kome se naknadno može pripisivati ili otpisivati mnogo toga. Zbog toga i o našojHipi dolini ostaju samo lepa i nostalgična sećanja na jedno vreme mira, bezbrižne mladosti, sugurnosti i (relativne) slobode.

Ali, posle svakog sna dolazi vreme buđenja. Odrastali smo, postajali ozbiljniji, završavali škole, odlazili u vojsku, šišali duge kose, zapošljavali se, ženili se ili udavali, rađali decu – sve kao u TV serijiGrlom u jagode. Posle nekoliko generacijaHipi dolina se jednostavno i spontano ugasila, baš kao što je i nastala.

Na kraju, sve što je ovde izrečeno ima subjektivnu notu jer je dato kroz prizmu ličnog viđenja i doživljavanjaHipi doline. Ipak verujem da će se mnogi moji rokerski prijatelji iz tog vremena većinski složiti sa mnom i prepoznati se u ovoj priči, uprkos i drugačijih iskustava.

Autor je sociolog kulture