Mit o kosovskom mitu

Nema sumnje da bi svaki eventualni takav sukob, kao pokušaj rešenja aktuelne „kosovske krize“, pod subjektivnim okolnostima bio neograničenog trajanja usled visokog borbenog morala stanovništva, što je glavna komponenta potrebna za pobedu.

Ali pod objektivnim okolnostima, sukob bi potrajao onoliko, koliko zahtevaju interesi Velikih sila, pri čemu ishod ne bi nužno morao da bude negativan za Srbiju u političkom smislu. Stoga može biti ili kratak, ili dugogodišnji lokalni oružani sukob niskog, srednjeg ili višeg intenziteta. Sa tendencijom da preraste u regionalni.

Nema sumnje da bi i ovaj činilac morao biti unet u domaću političku jednačinu.

Strategijski je poznato da u slučaju oružanog sukoba dolazi do političke promene koja se nameće spolja i da ta promena povlači za sobom sve ostale promene, ili bar većinu. Do takve promene može doći čak i usled najave sukoba, ukoliko je pretnja dovoljno ozbiljna.

To su proste istorijske okolnosti koje se večno ponavljaju ili neprekidno traju.

Ali, ako loše namere i njihove zagovornike prepoznamo, stvorićemo mogućnost da popravimo greške iz prošlosti, koja je uvek sadašnje vreme.

Što uglavnom ne činimo, pa kao po pravilu, često završimo u neželjenom ishodu i težim posledicama. Verovatno i stoga što je nacionalna istorija opterećena ideološkim vrednosnim sudovima koje diktiraju viši politički interesi umesto činjenice.

U takvim uslovima teško se donose ispravne, racionalne odluke, pa se kolektivna svest naroda, a pogotovo njegove političke elite, temelji na emocijama koje su u javnim poslovima pogubne, a procene i odluke zasnovane na njima često pogrešne ili sudbonosne.

Istoričari znaju da prošlost nije privilegovana, kako navodi Moroa, te da se može sagledati iskrivljeno, kroz naočare naknadnoga znanja, sa željom da se sazna da li je moglo bili drugačije. To primećuje Ferguson u zbirci istorijskih ogleda („Virtuelna istorija“) nakon čijeg srpskog izdanja (2014) kreće popularizacija tzv. „kontrafaktualne istorije“, kako su je označili domaći istoričari u pokušaju da ponude druga rešenja pojedinih događaja iz prošlosti.

Trend je nastavljen zbirkom eseja „Zablude srpske istorije“ (2020), u kojoj se pored ostalog tvrdi da Miloš Obilić nije postojao, da nije ubio Murata, da Karađorđe nije bio strateški i vojnički genije, da nema dokaza da je Srbija bila humana u ratu 1885, te da je Napoleon 1806. Srbe u jednom pismu nazvao „prostacima“.

Predsednik Vučić nije javno spominjao da li je čitao i ove knjige, ali je ocenio da je Vidovdan prerastao mit i da opterećuje Srbiju i buduća pokolenja. Kosovski mit, smatra predsednik, više ne sme da nas opterećuje.

Podložno je raspravi da li Vidovdan opterećuje Srbiju, još više da li je problem Srbije u Vidovdanu i tzv. „kosovskom mitu“ jer takav mit ne postoji. Postoji mit o „kosovskom mitu“, politička priča nametnuta 1989. u formi zvanične državne politike građanima tadašnje SR Srbije i SFRJ, i tadašnjoj svetskoj zajednici kao „kosovski mit“ i „kosovski problem“ da bi nekoliko godina kasnije taj „mit“ postao jugoslovenski, balkanski, evropski i opšti problem.

Priča, zajedno sa mitom o „svetskoj zaveri protiv Srba“, namenjenim za unutrašnje političke potrebe, kreirana u kabinetima jugoslovenske partijske elite kao pokriće za usporavanje procesa ujedinjenja Evrope započetog te iste 1989, za dodatno slabljenje SSSR i kidanje njegovih veza sa novom Evropom bez zidova i granica, i razaranje sopstvene države SFRJ u kojoj su, uzgred, po svedočenju njenih ortodoksnih komunističkih rukovodilaca mnogi narodi bili „samo u prolazu“ („fatalna asimetrija“, kako je naziva Mihailo Marković), i gde uprkos otvaranju „balkanskog fronta devedesetih“ tadašnja dominantna svetska supersila nije sprečila raspad i pljačku društvene imovine SFRJ od strane tadašnje partijske elite.

O čemu detaljno govori i političko-ekonomski bestseler devedesetih, „Ekonomija destrukcije“, koji se može čitati i danas.

To opterećuje Srbiju, a ne Vidovdan. Dok se taj partijski, kosovski mit ne razotkrije, nije moguć normalan život Srbije niti njen suživot sa drugim narodima na Balkanu.

Pogotovo nije moguće rešavanje problema koji Srbija ima sa svojim sunarodnicima Albancima, a koji su isključivo političke prirode.

Političke nesporazume koji proističu iz tumačenja odredbi Ustava SFRJ iz 1974. treba rešavati političkim sredstvima i treba rešavati odmah. Tačno je da postoje i pitanja ratnih zločina, ali se o tome ne raspravlja, još manje pregovara sa teroristima i ratnim zločincima.

Kada se tako postave stvari, biće moguća iskrena komunikacija i poštenija saradnja i sa Velikim silama, ali najpre sa sopstvenim građanima, i Srbima i Albancima.

Stoga je neophodno da predsednik Vučić nastavi poslove diplomatije i neposrednu komunikaciju sa međunarodnom zajednicom gde će isključiti činioce koji su po svom političkom ili ekonomskom programu stvaraoci ili zagovornici „kosovskoga mita“. Ako tako uradi, umnogome će olakšati nepovoljan položaj Evrope.

Ali, ako proceni da je to obaveza upravo tih činilaca, nije suvišno upitati se da li će oni to učiniti u pravom smeru, ili ovoga puta u obrnutom procesu, počevši od kraja, a ne od početka, i da li će taj proces, kao ireverzibilan, postati novo poglavlje kontrafaktualne srpske istorije.

Autor je pravnik iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.