Strah kao mehanizam za punjenje autobusa i mitinga

Kolaps u saobraćaju, izazvan poplavom autobusa kojima su građani dovoženi iz čitave Srbije, i ovog puta bio je neizostavna koreografija naprednjačkog skupa.

Autobusi su, kao i ranijih godina, ali i u slučaju kontramitinga “Srbija nade”, došli iz čitave Srbije.

“Došli smo organizovano, ali ne i naterano”, tvrdili su medijima neki od onih koji su došli da vide taj “Najveći državni resurs”, kako je Njega Jednoga okarakterisao jedan od dežurnih režimskih tumača stvarnosti.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by СНС Србија (@sns_srbija)

Naprednjaci se ni ne trude da pokažu da je podrška organizovana, o dovoženju ljudi govore kao o potpuno normalnoj stvari, što ona verovatno i jeste, ali jedna stvar nije prirodna za višestranački sistem i parlamentarnu demokratiju – održavanje masovne podrške jednoj stranci, odnosno jednoj ličnosti.

Čemu izbori, ako gotovo svaki građanin, tako se predstavlja, podržava Vučićevu politiku? Ako ništa drugo, izbori koštaju, jeftinije bi bilo lepo uvesti jednopartijski sistem, pa da se vrate “stara dobra vremena” gde si za napredak u firmi, stan, morao biti član Partije.

Generacije navikle na sletove mladosti i štafete onom njihovom Jednome, Nedodirljivome i Nepogrešivome, sasvim prirodno prihvataju (šatro) stranačke naprednjačke mitinge i odlaze na poklonjenje ”Onome iz kojeg svi crpimo snagu”.

Oni koji u pionire nisu išli, a o SFRJ znaju skoro samo iz knjiga, pre svega odlaze zbog ličnog interesa.

Naviklo je društvo na redove autobusa i potpuno je očekivano da će stranka koja se poistovetila sa državom da na ovakav veštački način održava privid te masovne podrške.

Među punom Arenom zasigurno je bilo onih koji su hteli da upiju malo energije Njega Jednoga, ali i dobrog dela onih koji su došli zagledani u lični ćeif, kao i onih koje je ništa drugo do strah doveo tamo.

Opet su društvenim mrežama kružile priče o kvotama za dolazak ljudi na miting. Strah je odličan mehanizam za punjenje autobusa i mitinga. Uvedeš kao radnu obavezu odlazak na miting, pa se ti misli hoćeš li ili nećeš da odeš, odnosno hoćeš li trpeti kakve posledice zbog eventualnog neodlaska.

Kod nekih je i dovoljno da ih zastrašiš gubitkom budućnosti – kažeš, ako padnem ja, pada Srbija, doći će neki zli žuti ljudi, ne oni što će da piju vodu iz Morave, i da nastave da kradu našu divnu zemlju.

Muzičari znaju da su popularni onda kad napune Arenu, predsednik to zna i bez nje. Ipak, ljudi plate da slušaju pevače, a u ovom drugom slučaju mnogi bi platili da na mitingu ne budu. Samo da “Onaj od kojeg svi crpimo snagu” ne poželi da premaši Aleksandru Prijović.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.