Mitovi o kosovskom mitu

Autor nam ne navodi šta se krije pod „Kosovskim mitom“, jer razni autori, pogotovo političari, zloupotrebljavaju ovaj termin u političke svrhe. Argumentacija se uglavnom svodi na sledeće poente: (1) Kosovski mit je literarno delo, koje pored nekih istorijskih činjenica sadrži i poetske fantazije, koje nemaju uporište u istoriografiji; (2) Politika beogradskih vlasti u vezi sa Kosovom bazirana je na ovom mitu i kao takva se ne može uzeti ozbiljno. (Videti npr. Petar Grujić, KOSOVO KNOT, RoseDog Books, Pittsburgh, 2014)

U principu ovakva argumentacija nije besmislena, ali mnogi koji je koriste zaboravljaju da je dobar deo savremenog čovečanstva zavisan u religijskoj sferi od biblijske mitologije, starozavetne i novozavetne. To opet ne bi bilo pogubno po sebi da se i veliki deo tekuće svetske politike, pogotovo one vezane za Bliski istok, ne bazira na biblijskim mitovima. Mnogi ortodoksni militantni Izraelci gaje svoj animozitet prema Palestincima zato što smatraju da su ovi potomci starozavetnih Amelkita, koji su za vreme Egzodusa, prema biblijskom predanju, bili smrtni neprijatelji Mojsijevih Israelaca. (Da ne pominjemo mit o Davidu i Golijatu.)

Što se „čuvanja“ kulturne bašine tiče, autor očigledno nije u materiji. Pre svega ne radi se o „baštini“, već o crkvama i manastirima. To „čuvanje“ se sastojalo od sistema patronstva, gde su moćni albanski fisovi uzimali u zaštitu susedne manastire, za

materijalnu nadoknadu. Da li se tu radi o reketiranju ili filantropiji stvar je interpretacije. U svakom slučaju ovako nametnuta zaštita uvodila je manastire u instituciju krvne osvete, kakva je postojala i među albanskih fisova i često je po „štićenike“ imala pogubne posledice.

Uostalom, dovoljno je zapitati zagovornike „filantropske interpretacije“ od koga su manastiri čuvani? Od pravoslavnog življa? Najzad, gde su ovi zaštitnici bili 2004. kada su širom KiM gorele crkve i manastiri, te kosovske „Kristalne noći“? I na kraju, tačno je da Turci nisu sistematski rušili crkve i manastire (inače ih danas ne bi ni bilo), ali da se to dešavalo, jeste (Đurđevi stupovi, na primer). Rušenje sakralnih objekata predstavlja krajnji oblik varvarstva. Žalosno je da sadašnje vlasti nisu u stanju da vide i upotrebe najjače adute u borbi za očuvanje kulturne baštine na KiM (ne samo srpske, već uopšte!), adute koji se zovu Palmira, afganistanski kipovi Bude itd.