Foto: Lična arhivaAmerička književnica Lusija Berlin u jednoj svojoj priči kaže „Što je neka osoba bolja, sposobnija da voli, vedrija, pažljivija, to za sobom nakon smrti ostavi manju prazninu“.
Dugo sam razmišljala o paradoksu te rečenice nakon što sam je pročitala, a onda je preminuo mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović.
Smrt velikih ljudi ogroman je gubitak za zajednicu.
Ali ako je ta osoba zaista bila neko ko je dobar, sposoban da voli, praznina koju za sobom ostavlja popunjava se svaki put kada je se prisećamo, i svet zaceljuje.
Ove dane ilustruju mnoge slike mitropolita Amfilohija na internetu, od fotografija gde drži vrapca u ruci i golub sleće na njega, preko slika gde je okružen decom, do onih, najpotresnijih, gde sahranjuje poginule vojnike na Kosovu i Metohiji 1999. godine ili brani beogradsku džamiju od huligana nakon pogroma Srba sa KiM i spaljivanja crkava 2004. godine.
Najveličanstveniji i najtačniji je, ipak, kolaž dve slike – prve, crno-bele, na kojoj Amfilohije Radović stoji sam na jednoj poljani u Podgorici, koje se i ja kao takve sećam, i druge, u boji, na kojoj se, na istom mestu, nalazi veliki saborni hram u crnogorskom glavom gradu, a mitropolit crnogorsko-primorski stoji okružen gomilom ljudi.
Da je potrebno nekome na najjednostavniji način objasniti njegov život, poslužile bi te dve slike.
„Zatekao sam u Crnoj Gori svega dvadesetak sveštenika i puno zapuštenih i oskrnavljenih hramova. Ličilo je sve na bespovratno opustošenu Crkvu, na onu ‘gnusobu opustošenja’ opisanu kod proroka Danila u Starom zavjetu. Ali tada sam se uvjerio da vjera u Boga može da razgrne – kako reče jedan stari sveštenik – ‘žar ispod pepela’. A taj žar, pak, koji tinja, nekad je nevidljiv ljudskom oku. Međutim, kad se on razgori, nastaje plamen najljepše vatre ljubavi između Boga i čovjeka i među ljudima“, rekao je Amfilohije u intervjuu za „Vreme“ početkom ove godine.
A ipak je njegov život bio još toliko toga. Iako rođen na Božić u štali, Risto Radović je javno bio gotovo starozavetna figura, a paralela sa jednom konkretnom, koja je svoj narod vodila 40 godina kroz pustinju, posebno se nameće.
Ipak, privatno je, po mnogim svedočenjima, bio više novozavetna ličnost, koja je znala da nema greha koji se ne može oprostiti.
Za razumevanje ove kompleksne pojave, mora se poznavati i njegova Crna Gora.
Đedo je retko mila osoba kakve su naše „deke“.
Đedo je dobar ali prgav, pravedan ali prek. I samo je neko toliko nepokolebljiv, često ostrašćenog govora, mogao da se izbori sa svim onim što se nataložilo u našoj crnoj Crnoj Gori.
Ključ u kojem, u današnjem svetu, treba čitati Amfilohija, možda najbolje pruža Paolo Sorentino u „Mladom papi“, u kome daje ni više ni manje od srednjovekovne predstave sveca.
Sveca koji nije nužno dopadljiv i prilagođen već, pre svega, borac za veru.
I mislim da i za blaženopočivšeg mitropolita važi ono što, u toj seriji, za papu kaže Sestra Meri, koja ga je odgajila – „On je svetac. Ne mislim dobar čovek, mislim bukvalno – svetac!“
Neka mu Bog podari mir, kakav je on nama doneo, pokazavši nam da borba mora biti neprestana, da bi bilo ono što biti ne može.
Autorka je klasična filološkinja i prevoditeljka
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
