Mitrovica, post mortem: Kakva je boja tišine u praznoj kući našeg detinjstva?

Koliko sam samo sličnih zanemelosti video na mom jugu do sada… ali, čini mi se, te tišine su bile konkretnije. Po njima se moglo zaključiti odlazi li se ili ostaje, krije li se ili otkriva, plaši li se ili spava mirnim snom.

Ova tišina sada, sasvim je drugačija. To je tišina koja parališe, kao kada se prime visoke doze miorelaksansa prilikom koje ostaješ svestan ali svaka tvoja volja za pomeranjem unapred je osuđena na propast. Anestezirana stvarnost, tupi osećaj nemoći, pred svetom, ljudima i pred sobom.

U takvoj stvarnosti više se i ne postavlja pitanje o razlozima, uzrocima i posledicama, ne postavlja se pitanje ko je kriv i zbog čega. Samo se prigrli prvi i najbliži do tebe i u tom zagrljaju pokušava se pronaći nešto više od odgovora. Sigurnost. Makar iluzija sigurnosti koju zaslužuje svaki čovek.

Ono što pamtim, čini me čovekom. Ono što zaboravljam, još više. Iz svog grada pamtim samo ulice kojim smo ja i baka išli po ,,pola i dve“ i mleko u kesi za kuvanje, u kojima sam voleo i volim svoje drugove i rođake a koje se i dan danas zovu tako da poštuju sve ideologije: Džona Kenedija, Tanaska Rajića, Kralja Petra. Džon Kenedi me vodio do osnovne škole, Tanasko Rajić je sa mnom i bakom skupljao kestenje, Kralj Petar me vodio na korzo i krio kao najveću tajnu ime prve simpatije.

Da li je ono što sam zaboravio sada veće od onog sto pamtim? Da li je taj zaborav lek, zid pred oštrim potezima istorije i ljudi koji tu istoriju nažalost kroje? Da li će neki klinac moći da kroz iste ulice ima makar privid onoga što sam ja imao, ili će krenuti da zaboravlja mnogo brže od mene?

Vesti o smrti i nisu neke posebne vesti. Umrlo je do sada preko 90 milijardi ljudi u istoriji čovečanstva. Ali vesti o smrti nečega iz našeg detinjstva jednaka je vesti o skorijem nestanku sveta i nas u njemu.

I to sasvim neke čudne smrti, koja je spora, neprimetna, koja gricka iz zasede to mesto koje treba da ostane najsigurnije sklonište, nežnost nenačeta i cela, kao hram koji isceljuje.

Dok ovo pišem, negde na zamišljenoj granici, naši roditelji jedu domaći ajvar i hleb sa haube svojih starih automobila.

U kolonama čekaju da ih puste da vide svoju decu i da im nekoliko tegli istog tog ajvara stave na donje police frižidera, da imaju za doručak.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.