Mlada srpska levica i rat u Ukrajini 1Foto: Medija centar

Nema sumnje da je rat u Ukrajini rezultat interesa i međusobne borbe velikih sila kao sto su uostalom svi tzv. lokalni ratovi svuda u svetu kako ranije tako i danas.

To pravi levičari znaju i shvataju. I kao sto su osuđivali američke imperijalne ciljeve, npr. u Iraku i Libiji ili nekad davno u Vijetnamu, isto tako danas moraju osuditi iste takve imperijalne ciljeve Putinove Rusije.

Ali mnogi to ne čine! Naročito mlada srpska levica (uz časne izuzetke).

Zašto?

Da li zaista veruju da „Putin vodi borbu protiv svetskog imperijalizma“?

Ili je dovoljno samo da je odlučni protivnik Zapada, pa da mu aplaudiraju? Ili stvarno veruju da se Putin „bori protiv nacizma“?

Da li to onda znači da pravi razlog rata zapravo nije ruski strah od primicanja NATO-a njenim granicama, već strah od „ukrajinskog nacizma“?

Optužiti Ukrajinu 2022. godine za nacizam i pod takvim izgovorom krenuti u agresiju, pa tu agresiju pritom još nazvati „oslobađanjem“, krajnje je cinično.

Levičari u Srbiji bi morali znati da 90 odsto ukrajinskog naroda nema sa nacizmom nikakve veze.

Apostrofiranje saradnika nemačkih nacista Stepana Bandere u kontekstu sadašnjeg rata, je isto tako lišeno smisla kao i apostrofiranje npr. LJotića u Srbiji radi „dokazivanja“ da su „današnji Srbi nacisti“.

Čak i davanje imena ulicama po njima (Bandera je dobio nekoliko ulica u Ukrajini, a LJotić danas ima ulicu u rodnom Smederevu) samo je incidentna situacija, doduše sramna, ali koja ipak ne odražava stanje duha ukrajinskog odnosno srpskog naroda.

Današnji ekstremni ukrajinski nacionalisti koji šuruju sa nacizmom i koji su prisajedinjeni ukrajinskoj armiji (pukovnija Azov) jedva da se razlikuju od isto takvih grupacija u Srbiji tokom nedavnog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini (Bokanovi Beli orlovi ili npr. Arkanovi tigrovi sa sve četničkim obeležjima) koji su takođe bili u komandnom lancu odnosno priključeni već potpuno srbizovanoj JNA 1991/92.

Ali, ako su LJotić nekada i Bokan danas fašisti, zar iz toga treba izvlačiti zaključak da je i ceo srpski narod zadojen fašizmom?

Kao što se pokušava reći za Ukrajince i današnju ukrajinsku vlast koja, to ne sam da nije već zastupa evroatlantske ideje liberalne demokratije i to mnogo više i vernije nego npr. Orbanova Mađarska čija politika svaki čas može da sklizne u rasizam (ako već i nije skliznula!), a odatle do fašizma – korak je.

Putinova Rusija nije socijalistička zemlja niti je Putin levičar, vec tipičan autokrata, ruski samodržac, desničar, sasvim u tradiciji vekovnog ruskog načina vladanja.

On već dugo finansira evropsku krajnju desnicu od Mari Lepen do Salvinija i Vildersa, a američkom profašisti Stivu Benonu (koji je bio šef izbornog štaba Donalda Trampa 2016.) obezbeđuje ogroman novac za njegov mračni, pronacistički pokret „Movement“ čiji je osnovni zadatak potkopavanje demokratske Evrope i stvaranje „Evrope suverenih naroda“ umesto Evrope građana.

Ako bi se ikada uspostavila „Evropa naroda“ ona bi, nošena međusobnim strašnim istorijskim antagonizmima, začas postala ratno poprište usled sukoba različitih interesa evropskih država, srećom danas zatomljenih zajedničkim projektom EU i mirom koji traje već skoro 80 godina.

Taj mir danas pokušava da potkopa upravo Vladimir Vladimirovič Putin iz svojih imperijalnih razloga koje eufemistički nazivamo geopolitičkim.

To levičari moraju jasno i glasno da istaknu, da prepoznaju i osude.

To je njihov zadatak kao što su nekada osudili Musolinijevu intervenciju u Španiji i pomaganje Frankovom falangističkom režimu da pobedi republikansku demokratiju.

Takođe levica ako je prava, a ne umišljena, ne treba nikako da smetne sa uma istorijsku činjenicu da je Putin otišao korak dalje od svih ostalih svetskih imperijalista: izvršio je prvi anšlus (Krim 2014) posle nemačkog anšlusa Austrije iz 1938!

To niko posle Drugog svetskog rata nije učinio!

Amerikanci jesu nakon Drugog svetskog rata kao velika sila vodili na desetine ratova širom sveta, nepravednih, eksploatatorskih ratova (borba za resurse, nafta i sl.), ali nije bilo nikakve trajne okupacije niti prisajedinjenja tuđe teritorije.

Slobodan Milošević jeste okupirao delove Hrvatske stvarajući etničke fantomije koje je nazivao „Srpskim Krajinama“ ali ih nije prisajedinio Srbiji.

Putin je, međutim, prvi političar posle Drugog svetskog rata koji to jeste učinio.

I koji možda ima nameru da ide dalje i ostvari granice negdašnje ruske imperije.

U tome leži glavna razlika.

Zato je Putin danas izuzetno opasan po svetski mir.

Zar neko zaista misli da će zapadne sile te njegove vojne akcije dugo trpeti?

Bojim se da neće.

Rat je – i to svetski – u tom slučaju neizbežan.

Svetski levičari ne smeju danas da naprave grešku kao tridesetih godina XX veka kada su za rat okrivili isključivo „engleski imperijalizam“ uz sramnu saradnju sa nacistima, protivnicima „zapadne plutokratije, masonerije i jevrejstva“.

Šef nemačke komunističke partije Valter Ulbriht iz svog egzila u Moskvi poručivao je avgusta 1939. urbi et orbi: „Ko se danas protivi sovjetskom paktu o prijateljstvu sa Nemačkom taj podržava engleski imperijalizam. Bez pobede nad Engleskom i zapadnim silama, neće biti pobede radničke klase ni u Nemačkoj!“

Bilo je komunista koji su se protivili paktu i saradnji sa Hitlerom ali su brzo likvidirani ili su razočarani napustili komunistički pokret.

Ipak to je bila manjina: svi vodeći svetski komunisti disciplinovano su podržali su ovaj sramni pakt.

Kad je Hitler izvršio anšlus Austrije (1938) i raskomadao Čehoslovačku (marta 1939), naša Komunistička partija Jugoslavije je i te kako zauzimala jasan stav i shvatala opasnost po evropski i svetski mir.

Nije rekla: ma briga me i za Hitlera i Čemberlena, Beneša i Musolinija!

Nije rekla: bićemo neutralni!

Tek po potpisivanju pakta Ribentrop – Molotov 23. avgusta 1939, i KPJ se povinovala kominternovskoj disciplini osuđujući isključivo Zapad za upravo otpočeti rat, potpuno amnestirajući Hitlera, što je žalosna istorijska činjenica.

Levičari ne bi smeli da ostanu neutralni ni u jednoj situaciji na svetskoj političkoj sceni pa dakle ni u sadašnjoj, već jasno i nedvosmisleno moraju imenovati agresora kao što se to činilo u vreme ratova u Vijetnamu, Libiji, Iraku, Siriji…

Onda su kao krivci bili promoteri tih ratova, američki čelnici Lindon DŽonson, oba Buša i Obama, danas je to Putin, sutra će to možda biti neko drugi.

Ne sme se reći kao nekada pod Staljinovom paskom jadni i indoktrinirani Valter Ulbriht, da je Zapad kriv za rat, a ne Hitler!

Danas se u Srbiji – u inače ideološki prilično fragmentisanoj i neretko međusobno antagonizovanoj mladoj levici – često pozivaju na određene zapadne levičarske autoritete koji u intervjuima pokazuju izvesnu rezervu u pogledu jasne osude ruske agresije na Ukrajinu, članicu OUN, ali i iskazuju sasvim neodređene, nemušte stavove prema mogućim ruskim aspiracijama na Zapadni Balkan.

Nedavne izjave Čomskog i Tarika Alija u tom pravcu još jače su „uverile“ mlade levičare u to da ne treba zauzimati ničiju stranu.

A ako se strana već zauzme, onda ta strana treba da bude ruska, jer, zaboga, „Putin se bori protiv Zapada“.

Kao dobar deo levičara, tako i Noam Čomski i Tarik Ali padaju u zamku svog ideološkog animoziteta prema Zapadu.

Po starom načelu, ko je protiv Zapada taj mora da je u pravu jer ako govori protiv Zapada sigurno govori i protiv njegovog imperijalizma.

Ali današnji levičari kao da zaboravljaju činjenicu da i krajnji desničari preziru Zapad i liberalnu kapitalističku demokratiju, baš kao što su to činili i njihovi prethodnici italijanski fašizam i nemački nacionalsocijalizam, koji su takođe bili protiv zapadne liberalne demokratije i kapitala zbog njegove globalne, internacionalne funkcije (Marks: „Kapital ne zna za naciju!“) i smatrali ga razbijačem nacionalne kulture i tradicije jer je globalizovao svet i time uticao na „razdržavljenje i gubljenje nacionalnog identiteta“.

Musloini i Hitler su stoga kapital „nacionalizovali“ odnosno u potpunosti ga podredili naciji, ali pritom nisu oslobodili rad od kapitala. Naprotiv, kapital odnos je ostao. Bio im je preko potreban za „izgradnju nacije“ (svoje dakako) koju su ideološki glorifikovali. Alfred Rozenberg, nacistički ideolog je tvrdio da je nacija „prvi i poslednji obzir kome sve drugo mora biti podređeno“.

Kako vidimo, nije dovoljno samo kritikovati Zapad pa biti levičar.

Važno je ko to čini i sa kakvim se motivima to čini.

Čomski i Tarik su s pravom kritičari svojih društava. Ali pritom kao da gube iz vida kriterije u svojim kritikama: neretko podržavaju autokratske režime pod plaštom „žrtava svetskog imperijalizma“, iako oni to ne moraju uvek biti.

Naprotiv, neretko takvi režimi i takve autokratske države bivaju „imperijalne sile u malom“ koje maltretiraju svoje slabije susede.

A da i ne govorimo o Rusiji kao velikoj vojnoj sili čiji vekovni autokratski model vladanja, represija prema drugačijem mišljenju i ostale unutrašnje neslobode, nikako ne mogu da budu uzor nikome.

Najmanje levici koja po prirodi svog poslanja stremi osvajanju primarne slobode, one ekonomske (oslobađanje rada od kapitala) ali i svih ostalih sloboda i prava radnih ljudi i građana kako kolektivnih tako i ličnih, individualnih sloboda. Jer kako reče Karl Marks: individualne slobode neophodan su uslov kolektivne slobode!

Mlada srpska levica, ako to stvarno jeste, te reči stalno mora imati na umu! I jednako osuđivati imperijalne težnje koje dolaze kako sa Zapada tako i sa Istoka!

Autor je pisac i publicista

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari