Mladi da kažu – dosta

Strah me je zbog odlazaka mojih prijatelja u inostranstvo i smatram da je naš posao, nas mladih, da se izborimo za društvo i zemlju u kojoj će biti normalno da se posao dobija zato što nešto znam, a ne zato što nekoga znam. Zemlju u kojoj nije normalno da kupite diplomu, prepišete doktorat i vršite nasilje nad mladima, u medijima, na ulici, na izborima, svuda. Hoću zemlju u kojoj se neće govoriti mladi su naša budućnost, već – mladi su naša sadašnjost.

Koliko puta ste čuli „ćuti mali, šta ti znaš? Pusti politiku nama iskusnijima i starijima“. Stalno dobijamo mi mladi poruku da se spletkarenjem, laganjem i manipulisanjem stiče iskustvo, a ne poštenim radom, zalaganjem i učenjem. I takva je poruka od politike do fakulteta. Ti uči, vredno radi, bori se, imaj ideale, a ministar policije će da kupi diplomu.

Zadnjih sedam godina uporno zaboravljaju – nas, mlade. Zaboravili su da nam omoguće kvalitetno školovanje, mogućnost da nađemo pristojne poslove, o ideji da se osamostalimo od roditelja većina nas može samo da sanja. No, ipak su se setili da otvore jedan novi aerodrom sa koga svi, sredom od 12 časova pa sve do 14 časova, možemo da odemo u neki novi, bolji život.

Istina je da u Srbiji zadnjih godina postoji veća potreba za aerodromima, toliko mojih vršnjak je otišlo ili planira da ode da bi trebalo da otvorimo bar još tri, kako bi svi roditelji, bake i deke koji žele da provedu vreme sa svojim porodicama mogli lakše i brže da do njih stignu. Ja neću nove aerodrome i odlaske, hoću svoju porodicu i prijatelje ovde, u našoj zemlji.

Zaboravili su još nešto, a i mi smo zaboravili – država nije živo biće, država ne može da sama donosi odluke, potrebni smo joj mi da joj udahnemo život. Pod mi, mislim na nas mlade i neiskusne.

Dok god im dozvoljavamo da umesto nas odlučuju, do tada ćemo biti u okovima koje nam oni nameću. Koliko god vas ubeđivali – nije glupo, nije sramota baviti se politikom, neki političari su možda sramotni ljudi, ali to ne čini politiku sramotnom. Nema ničeg ružnog ili lošeg u tome što želite da doprinesete da vaša opština ili država budu bolje mesto za život. Nije politika za one iskusne, politika je za one ispravne.

Politika nije prljav posao, ljudi je takvom čine. I ta poruka koju svakodnevno dobijamo iz medija, od predsednika, od premijerke koju je izveštaj Evropske komisije o napretku zabavio, do ministara sa lažnim diplomama koji su ogrezli u kriminal i korupciju, ima za cilj da nam kaže: kuš tamo, ćutite i sedite, ne možete ništa da promenite. I te kako možemo.

Mi mladi činimo veliki deo našeg srpskog društva, a drže nas po ćoškovima bez šansi i mogućnosti za napredovanje, jer bismo ugrozili sistem u kom oni degradiraju sve vrednosti.

Mi, mladi, moramo da se uključimo u politiku, moramo da snagom naše mladosti, naših ideala, našeg nevinog pogleda na svet pokažemo starijim kolegama da ovako više ne može.

Meni je dosta da gledam i slušam sve ono što mi serviraju od moje šesnaeste godine. Odaberite stranku, nevladinu organizaciju ili neformalni aktivizam, uključite se, treba da im pokažemo da mora i može drugačije.

Ne želim da odlazimo, nego da ostajemo ovde i zajedno se borimo. Dokle god im budemo dozvoljavali da nas guraju po ćoškovima, ućutkuju i dižu glas teško da će se nešto promeniti.

Hoću da živim život danas, u svojoj zemlji, sa svojim prijateljima i porodicom, da mi ne zavisi život od jednog čoveka, od nečijeg trenutnog raspoloženja i činjenice da je taj neko meteoropata. Vrata aktivizma su otvorena svima koji su voljni da menjamo ovo društvo zajedno.

I kada nas bude mnogo, sa svih strana, tada kada kažu „ćuti, mali, šta ti znaš“, kada armija nas, koji se bore za rešavanje problema mladih, ustane i kaže: znamo i možemo zajedno, promeniće se ploča koja se u ovoj zemlji već predugo vrti.

Autorka je internacionalna sekretarka Demokratske omladine.