Mladi glasaju nogama

S tim što ovaj poslednji (Pavle Petrović) toliko prenaglašava takve neekonomske faktore na račun pravnih i političkih da potpuno negira one ipak prvobitne i primarne razloge i motive za odlazak iz Srbije – one „egzistencijalne“. Po starom i ustaljenom srpskom receptu isključivosti „ili-ili“ da kad želi da naglasiš nešto značajno čini to na štetu svega drugog – brutalno negiraj sve drugo što je od velikog ili čak prevashodnog značaja.

Kod mene lično, svest o takvim višim neekonomskim motivima socijalnog nezadovoljstva u narodu, pa i odlaska iz zemlje, počela je da se rađa pre oko jedne decenije kada sam slučajno od jednog profesora NU, koji je tada učestvovao u osnivanju Živkovićeve Nove stranke u Nišu čuo njegov motiv za političkim angažovanjem (mada ne i za napuštanjem zemlje).

Taj motiv nije onaj koji se uobičajeno vezuje za one koji se late politike jer on nema nimalo razloga da ne bude nezadovoljan platom univerzitetskog profesora, već da mu se ne sviđa „okruženje“, potencirajući time bezbednosnu situaciju u Nišu i u zemlji. Slično tome, pre više godina upoznao sam se sa sličnom pričom i jednog privatnog stomatologa koji je odlučio da se odseli u Norvešku i prenese tamo svoju ordinaciju.

I on je upotrebio slično obrazloženje – ne zbog nezadovoljstva svojim prihodima. Naprotiv, njima je bio veoma zadovoljan, već opet zbog šireg „okruženja“. Iako je ovaj termin „okruženje“ prilično nedefinisan, on ipak upućuje na čitav niz stvari koje su na određen način povezane sa životnom egzistencijom a koja ne uključuje samo ekonomski aspekt.

Veoma su brojni i nepregledno raznovrsni razlozi napuštanja ove zemlje a koji ne pogađaju životnu egzistenciju ili barem ne tako direktno i očigledno. Jedan od njih koji se neposredno tiče životne egzistencije je, primerice, i lična nebezbednost.

Tu su i korupcija, kriminal, neuređenost sistema, nefunkcionalnost institucija, javašluk, partijsko zapošljavanje, nepotizam, svakojake nepravde i dupli aršini, bezakonje, opšta atmosfera nekulture, besperspektivnosti, neizvesnosti i ekonomska nesigurnost na duže staze i tako u nedogled. Čak i u slučaju da vas lično ne pogađaju, da ste kojim srećnim slučajem pošteđeni njihovog dejstva, oni izazivajući osećanja nepravde, revolta, ogorčenosti, tj. stvaraju jednu nezdravu atmosferu koja podstiče odlazak kao „push faktor“.

Pogrešno se misli da ljudi beže samo od političara – zbog njihove bahate i neefikasne politike. Beži se takođe i od dobrog dela sopstvenog naroda – onog korumpiranog i podmićenog naroda koji podržava vlast iz interesa (ostvarenog ili očekivanog, krupnog ili onog sitnošićarđijskog) ili doprinosi njenom opstanku sasvim bezinteresno, iz obične gluposti. Beži se i od onog dela naroda, da ne kažem građanstva, koji doprinosi opstanku režima svojom apolitičnom pasivnošću i ravnodušnošću, kao i svojom dosadnom i jalovom razočaranošću u sve i svakoga.

Beži se i od atmosfere koju kreira mnoštvo cinika, hejtera i džangrizavih i sterilnih kritizera koji imaju lošu reč za svakoga ali nikako ne bi da oni sami nešto preduzmu, makar minimalno, jer navodno ili nemaju vremena ili nisu oni za to. Beži se zbog malograđanske učmalosti, niske političke kulture, ako i opšte nekulture i moralne dekadencije.

Postavlja se pitanje zašto u našoj javnosti sa ovolikim zakašnjenjem sazreva svest da se iz zemlje beži i zbog razloga koji direktno ne pogađaju materijalnu egzistenciju ili je uopšte ne dotiču. Pa, zato što je to veoma nova pojava i što je takvih svesnih i istinskih građana manjina. Iz Srbije se tradicionalno odlazilo isključivo „trbuhom za kruhom“. Čak i u vreme Brozovog socijalizma ljudi su odlazili jedino zbog nedostatka posla, da postanu gastarbajteri, a ne zbog nedostatka političkih sloboda u tadašnjem u dobroj meri totalitarnom režimu.

Čak su bili i ponosni na svoju zemlju. Čak je i A. Rajs primetio da Srbima uglavnom ne smeta diktatura ako mogu da neometano žive od svoga rada. Od tadašnjeg vremena nije se mnogo toga promenilo. Iz Srbije se i dalje ubedljivo beži gotovo isključivo zbog loših plata, loše materijalne situacije, loših uslova života. Ugrožena vladavina prava, dovedena u pitanje nezavisnost sudstva i tužilaštva, koruptivna sprega institucija itd. za većinu stanovništva su daleka i apstraktna pitanja (tamo neka Savamala! Ili tamo neki Krušik!), od kojih se ne živi, koja se ne mažu na leba.

A za neke čak i nepoznata i nepostojeća. Za njih i najveće afere nisu afere. A tek sloboda medija! Koga ili koliko njih je briga za to!? U Srbiji se ne vidi dalje od svog, praznog ili punog, stomaka. I naravno, od cene goriva. Sva ostala su suvoparna, filozofska, maltene luksuzna pitanja.

Visoka građanska svest je karakteristična samo za tanki građanski sloj u Srbiji. I zato su motivi njihovog odlaska oni koji nisu uvek vezani za njihovu finansijsko-materijalnu situaciju. Kako reče jedan iseljenik u svom komentaru na vest o broju odlazećih iz Srbije – „ne bih se vratio u Srbiju ni u slučaju kada bi mi tamo bila veća plata“.

Odlazak iz zemlje je jedna skoro nema, neverbalna ali jasna i ubedljiva kritika vlasti i pokazatelj njenog neuspeha i nebrige. Kako reče u jednoj emisiji Dušan Kovačević – uspešnom vladom može se smatrati samo ona u čije vreme se više ljudi vrati u zemlju nego što ode iz nje. I kako reče Lane Gutović – mladi ljudi (a i ostali) „glasaju svojim nogama“, tj. napuštanjem zemlje izražavaju svoje nezadovoljstvo i svoj politički stav.

Autor je sociolog iz Niša