Mnogo, bre, ćutite, moji Leskovčani

Nije vas bilo ni kada u školama nije bilo grejanja prošle zime.

Nije vas bilo kada su korejski menadžeri maltretirali naše sugrađane u Juri, pa na kraju žene i stolicama gađali.

Nema vas nigde ni kada nas godinama lažu za nova radna mesta u firmi Erenli kojoj je Srbija regularno dala subvencije a grad zemljište vredno preko milion evra.

Nema vas da kažete da nije normalno da ovoliki grad ima samo dve ekipe hitne pomoći, da nam se onkološki pacijenti leče u Vlasotincu.

Ćutali ste moji Leskovčani dok su se davale desetine miliona evra za stadion, a bolnica nam se raspadala.

Mnogo bre ćutite.

Plašite se? Verujete Vučiću, Mesku i Pinku, a ne svojim očima?

Pa videste li sramotu u subotu na utakmici, na stadionu koji je Vučić izgradio da bi mogao negde da gleda fudbal a da mu ne zvižde?

Videste li kako je izgledao teren na koji se po Vučićevim rečima troši 20.000 evra mesečno?

Shvatate li razmere krađe samo na tom jednom projektu? Sigurna sam da sve ovo svi Leskovčani znaju, da su sve videli.

Vreme je da počnemo da govorimo o tome, da prestanemo da ćutimo, da prestanemo da se plašimo da ćemo izgubiti ono malo što imamo, jer nemamo ništa.

Vreme je da pokažemo da znamo da možemo da živimo drugačije, bolje.

Jer, ovo je grad o kome u svetu treba da se priča kao o mestu gde naš Leskovčanin Mićko Stojković omogućava da se stvaraju novi životi, a ne kao o mestu gde se fudbal igra na najskupljoj oranici, radnice gađaju stolicama a deci u školi plafoni padaju na glave.

Autorka je narodna poslanica Stranke slobode i pravde, predsednica odbora u Leskovcu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.