Mnogo buke ni oko šta

Izborima podgrejana atmosfera rađa neke pojave za koje je teško naći razloge nastanka, a mnogo je lakše naći razloge zbog kojih uopšte ne bi trebalo da se jave.

Takav je nedavno najavljen sastanak D. Đilasa i A. Vučića, upriličen za 11. mart u 17 časova.

U krugovima naše naglašeno izdiferencirane i u političkom spektru široko rasute opozicije, gotovo u svim njenim delovima, došlo je do prave eksplozije reakcija uz žestoko neodobravanje ove – mora se priznati – neočekivane i unekoliko neobične akcije.

Većina zamerki svodi se na konstatacije o tome kako je Đilas za takav potez neovlašćen, nepostojanje bilo kakvog sastanka na kome bi opozicija odlučila da se uopšte preduzme takav korak i na zabrinutost da bi na tom sastanku mogle da budu donesene odluke koje bi po opoziciju bile štetne.

Nijedna od tih konstatacija nije tačna niti je bojazan da bi sastanak mogao da ošteti opozicione stranke po bilo kom osnovu opravdana.

Među prava građana kako ih garantuje Ustav spada i pravo udruživanja i slobodnog komuniciranja, a to se ne odnosi samo na velike formalizovane organizacije, kao što su političke stranke, nego na bilo kakve oblike udruživanja koji nisu štetni po društvo i kao takvi zabranjeni zakonom.

Udruživanje na koje Ustav daje pravo, a koje zakon ne zabranjuje, obuhvata slobodno druženje i sastajanje bilo kog broja osoba, od dva pa naviše.

Građani Vučić i Đilas odlučili su da se sastanu, pri čemu nema nikakve indikacije da bi iz tog sastanka proistekla kakva šteta bilo za pojedince ili za organizacije.

To što obojica imaju izvesne javne funkcije ništa ne menja u vezi sa ovom činjenicom.

Za sastanak na kome nije predviđeno razmatranje bilo kakve konkretne stvari nije potrebna nikakva niti ičija dozvola.

U stvari, teško je zamisliti bilo kakav logičan osnov za zabranu nekog sastanka čak i kad je namenjen stvari koja bi po nekom osnovu mogla da bude sporna: rasprava o datoj stvari još nije nekakva konkretna činidba koja bi mogla da bude sporna bilo po osnovu zakona bilo zbog posezanja u nečiji legitiman interes.

Ako ne postoji verbalni delikt, neka rasprava ne može da bude krivično delo niti može da bude legitiman povod za nečiju individualnu osporavajuću reakciju.

Đilas i Vučić mogu da šuruju koliko hoće, a njihova eventualna pipirevka ne bi kao takva nikoga mogla da obaveže niti da ga se tiče.

Posebno valja istaći ono što se (ne) tiče pojedinih opozicionih partija: svaku od njih može da obaveže eventualni dogovor ova dva političara samo ako je Đilasa ovlastila za određena pitanja iz mogućeg budućeg dogovora; pošto takvih ovlašćenja nema, nijedna opoziciona stranka ne može ovim sastankom da bude oštećena.

Iz činjenice da iz sastanka dva neovlašćena pojedinca, makar da imaju javne funkcije, nipošto ne sledi da iz njihovog nameravanog sastanka ne mogu slediti sasvim opipljive koristi za pojedine, pa i za sve opozicione stranke.

Teorijski, iako ne mnogo verovatno, na tom sastanku dva političara mogu da upriliče neku opciju koja bi bila prihvatljiva pa i atraktivna za sve opozicione stranke.

U tom slučaju nema nikakve smetnje da se to rešenje naknadno konvalidira i da se tako, na korist svih učesnika ovog procesa, relativno brzo završi proces usaglašanja interesa i činidbi dveju suprotstavljenih strana.

Drugi način na koji su mogući razgovori ove dvojice političara, od kojih je jedan očigledno neovlašten, jeste mogućnost anticipativnog usklađivanja stavova dveju suprotstavljenih strana: proces iznalaženja obostrano prihvatljivog kompromisa kompleksan je i sadrži veliki broj elemenata od kojih neki mogu biti anticipativno upriličeni, a opozicija će, ako je već to rešenje prihvatljivo za sve, moći te pojedinačne elemente naknadno da legitimizuje.

Dalja korist od ovog neformalnog dijaloga može da bude doprinos sagledavanju skupa rešenja koja su povoljna za obe strane, što bi bilo od znatne pomoći u traganju za konačnim rešenjem i fiksiranju opcije na koju će pristati obe strane.

Sledeći pozitivan rezultat ovog neforalnog anticipativnog dijaloga jeste identifikovanje i iznalaženje načina fleksibilnog prevazilaženja jednog broja ne osobito značajnih ali disfunkcionalnih elemenata koji otežavaju postizanje sporazuma a nemaju naročitu težinu ni za koju od strana u ovom složenom pregovaranju.

Najzad, kao što unisono izjavljuju svi subjekti kojih bi ovaj dijalog mogao da se dotakne, taj dijalog bi, posle niza godina neopomirljivog suprotstavljanja, najzad doprineo otopljavanju atmosfere u kojoj se usklađuju ovi suprotni interesi i, makar i skromnog, poverenja koje bi poboljšalo odnose i donekle olakšalo sporazumevanje.

Najava dijaloga između Vučića i Đilasa odjeknula je u političkoj javnosti kao neočekivan i gotovo neverovatan potez partijske kombinatorike.

Iz redova opozicije grunule su salve neodobravanja i kritičkih zamerki po osnovu činjenice da niko iz opozicije Đilasa nije ovlastio da je zastupa u bilo kakvim pregovorima.

Ta reakcija je logički neutemeljena i pogrešna.

Đilas se nije ni postavio niti proglasio kao nekakav ovlašćeni predstavnik opozicije nego se u taj dijalog upušta u svoje ime.

To, međutim, ne isključuje mogućnost postizanja izvesnih pomaka koji su za opoziciju korisni i koji, kad kao takvi budu prepoznati, mogu od opozicionih stranaka naknadno da budu prihvaćeni, te tako i legitimizovani.

U tom kontekstu važne su dve činjenice.

Prvo, Đilas od opozicionih stranaka nije ni tražio niti dobio nikakvo ovlašćenje, a eventualno usaglašeni elementi mogućeg šireg sporazuma nikoga ne obavezuju iako od opozicije mogu naknadno da budu prihvaćeni; iz toga očigledno sledi da od ovog neformalnog sastanka ni za jednu opozicionu stranku ne može proisteći nikakva šteta.

Drugo, u kompleksnom i široko razuđenom procesu budućeg pregovaranja sadržani su mnogi elementi koji se na takvom sastanku mogu anticipativno usaglasiti, a njihovim naknadnim prihvatanjem pregovarači mogu znatno olakšati i ubrzati postizanje potrebnog sporazuma.

Autor je profesor emeritus Alfa univerziteta