Mnogo kockanja za naprednjake (2)

Smatram da je to nemoguće. Zašto? Prvi kandidat opozicije koji je već najavio svoju kandidaturu je Vojislav Šešelj. Njegova kampanja je već počela onog dana kada se vratio u parlament. Mislim da je suvišno govoriti zašto je nemoguće da, recimo, on bude taj kandidat iza kojeg staju svi. Drugi deo desnog pola čini mi se da je još neodlučan koga bi kandidovao. Boško Obradović može biti solidan kandidat, naravno uz dogovor sa Sandom Rašković Ivić, ili nekim drugim ko bude obavljao funkciju predsednika DSS-a, i mislim da bi se ovde radilo o potvrdi snage Dveri koja je upitna u ovom trenutku. I tu isto dolazimo do logičnog odgovora, kako da LDP stane ili uopšte bude deo neke zajedničke kampanje opozicije koja uključuje ove dve organizacije i njihova politička opredeljenja?

Pokret bivšeg ministra Saše Radulovića najčešće govori o zajedničkom kandidatu opozicije, ali ne navodeći na koje stranke opozicije misli. Meni vrlo realno deluje da on u tu grupu ubraja i Dveri i DSS, imajući u vidu da je snažno podizao ruke njihovih lidera tokom one noći ponovljenih parlamentarnih izbora gde su se svi zajedno sa DS-om, sem Liberalno-demokratske partije, našli u prostorijama bivše stranke Vojislava Koštunice. Najavio je Radulović da bi rado podržao i akademika Dušana Teodorovića kao kandidata za predsednika, o kome dosta saznajemo prethodnih nedelja, osim njegovih ideoloških opredeljenja. U intervjuu za NIN Teodorović kaže da njega ne zanimaju teme Kosova i priključenja NATO savezu, nego da se mora poći od malih stvari, kako on kaže: „Da se vidi da li vozači staju više pešacima u malim ili većim gradovima Srbije?!“ Kaže Teodorović da je to problem. Bez želje da unižavam, recimo, naučni rad akademika Teodorovića, o kome ne znam na svoju žalost apsolutno ništa, sem što verujem da je briljantan, ipak ovakva izjava deluje malo smešno. Odvažiću se da kažem i glupo. Zamerka na temu toga da je Vučić angažovao Blera, „koji nas je bombardovao“, kako kaže Teodorović, pa mu to, pored mnogih grešaka i loših odluka koju vlast sprovodi, u stvari, ispade i glavna kritika Vučiću, meni govori da se ovde radi i o nekoj politici koja bi lakše našla dodira sa desnicom, tako da verujem da to na kraju i može biti kandidat spomenutih stranaka i pokreta.

Demokratska stranka se ne izjašnjava. O ovoj temi šturo govori, uglavnom kada to treba da poveže sa unutarstranačkim izborima. Ako pobedi Bojan Pajtić, ne bi me čudilo da se prikloni ideji Saše Radulovića povodom zajedničkog kandidata, koji sem što bi bio zajednički izgleda da ništa drugo ne bi bio. Naravno, sve u stilu Tomislava Nikolića: „Kazaću vam moj plan za Kosovo kad pobedim na izborima“. I tako povodom svake teme u kampanji.

Između svih ovih priča i analiza stoji najava kandidature ombudsmana Saše Jankovića. On nikada nije jasno odgovorio da li je spreman biti kandidat na proleće sledeće godine, što se može smatrati delom legitimne taktike. Obično kada se govori o njegovoj kandidaturi, izbegavaju se pominjanja određenih stranaka i udruženja i govori se o kandidatu koga kandiduju građani. Lepo zvuči, čak mnogima možda poželjno u ovom političkom trenutku, ali praktično je prilično klimavo. Svakako da mu je potrebna određena baza, infrastruktura, pomoć onih koji imaju određeni politički, finansijski i medijski uticaj.

Što se mene lično tiče, a taj stav ću i zastupati unutar stranke, LDP mora imati kandidata na tim izborima koji odgovara programskim načelima i pravcima rada partije. Nije dovoljno podržati nekoga samo zato što ima istog političkog protivnika kao i vi. Potrebna je politika. Oko politike je nužno da se okupe određeni pojedinci, grupe, organizacije gde onda onaj sa najviše šansi samim tim postaje i kandidat. Ne verujem u „čopor koji ujeda“ kada je zajedno, a onda kad protivnik pokaže zube, beži pojedinačno. Srbiji je potreban predsednik koji u svojoj kampanji govori o politici koju bi sprovodio, za koga automatski znamo da njegovim ili njenim izborom dobijamo predsednika ili predsednicu koji/a prati svoju politiku i stoji čvrsto iza nje. Oko takvog kandidata je nužno da se okupimo. Sve ostale utopije o jednom kandidatu su priča koja dodatno treba da ubije politiku u Srbiji, gde je valjda važno da je naša gomila veća od Vučićeve, makar nikakav realan zajednički politički sadržalac nemamo. Verujte mi da nije. On samo i čeka takav potez i biće najsrećniji ako tako bude. I on i mi znamo ko tada pobeđuje i da mi gubimo. To je što se tiče prvog kruga… A drugi krug – zna se – opet samo za onog ko ima politiku.

(Kraj)

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije