Mnoštvo Lazara i po koji Branković 1

Uprava Fakulteta političkih nauka odbila je zahtev za informaciju od javnog značaja (audio snimak) naučno-stručne konferencije održane 18. januara u okviru Unutrašnjeg dijaloga pod nazivom „Kosovo i Metohija kao nacionalno i državno pitanje Republike Srbije“, sa obrazloženjem da će se izlaganja sa te konferencije naći u zborniku.

Naravno, fakultet je izvršio selekciju i onemogućio da se rad prof. dr Zorana Kinđića nađe u zborniku. Izostavljanje ovog rada nanelo bi veliku štetu razumevanju uloge intelektualaca u reprodukciji srpskog nacionalizma i onemogućilo da osetimo sveprisutnost palanačkog duha i moralnog idiotizma u akademskoj zajednici.

Prof. dr Kinđić pri rešavanju kosovsko-metohijskog problema ima u vidu etičku i duhovnu dimenziju, što govori i sam naziv: „Duhovni pristup rešavanju kosovsko-metohijskog pitanja“. Izlaganje doktora filozofije se ne može shvatiti bez razumevanja međunarodnih okolnosti koje nas primoravaju da odgovorimo na pitanje: „da li smo za Hrista ili, svesno ili nesvesno za Antihrista. Budući da Zapad, okrenuvši leđa Hristu, priprema uslove za stupanje na istorijsku scenu Antihrista, za Srbe je pravo rešenja da se okrenu svom svetosavskom korenu“. Već nas je uputio u složenost situacije, ali, pre nego što krenemo u dalju razradu moramo da raščistimo sa sledbenicima Antihrista: „Onaj ko bi da se, zarad evropskih integracija, odrekao Kosova i Metohije, nije uistinu Srbin“.

Doktor produbljuje argumente koji potvrđuju skorašnji dolazak Antihrista inaugurisanjem tzv. ljudskih prava, a pogotovo homoseksualnih prava koji su protiv hrišćanstva. Potvrdu svoje teze traži u rečima Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića i Sv. Justina Popovića: „Evropa je postala duhovni leš, Evropa je izdala Hrista“. S obzirom da je Sv. Nikolaj tokom Drugog svetskog rata hvalio lik i delo Hitlera, pa čak i dobio orden, on verovatno danas uživa u vrtovima ,,Srpskog nebeskog carstva“.

Antihrist viri iza ćoška, Hrist lebdi nad Srbijom, a izaslanik Kinđić zaključuje da ako „bismo odbacili ovaj kosovsko-metohijski krst, koji nam je dat od Boga… dobili bismo neki drugi krst, ali ne bismo ga više dostojanstveno nosili Hrista radi, nego kao kaznu za sopstveni greh…“.

I posle 629 godina od Kosovske bitke opet smo pred istom dilemom – nebesko ili ovozemaljsko. Dobro zaključuje istoričarka Dubravka Stojanović kada kaže: ,,Godina 1389. je početak naše Nove ere. Tu stvari počinju. Ili se završavaju“. Ipak, Vladika Artemije nas opominje: ,,Bitka koja je započela 1389. godine još nije završena… njen kraj se još ne nazire“.

Rešenje za „kosovsko-metohijski krst“ nisam našao u radu prof. Kinđića, ali zato sam našao kod kolege sa FPN-a, prof. Časlava Koprivice, u izlaganju pod nazivom „Kosovo: šest stoleća – tri duga – jedna suština“. Prof. Koprivica je dalekovid, nudi rešenje i nazire kraj borbe između dobra i zla koja se odvija na Kosovu. U pogledu rešenja, profesor nije inovativan, već kao i mnogi Obilići u istoriji Srbije vidi rešenje u oružanom povratku na Polje. „Svaki naš povratak bi morao biti s oružjem, a verovatno, nažalost – kao i u prošlosti, pomoću oružja“ – zaključuje Koprivica. Kod Časlava Koprivice, profesora filozofije na FPN-u, može se uvideti snažan uticaj Hegelovog shvatanje istorije, u ovom slučaju, srpskog naroda. Prof. Koprivica strpljivo čeka istorijski povoljan momenat kada će Srbi kao izabrani narod nastaviti sa progresivnim razvojem: „Rat znači napredak, dok mir znači stagnaciju“ (Hegel). Taj trenutak je nužnost, to proizilazi iz činjenice, „da Bog vlada istorijom, da se sve odigrava shodno Božijoj pravdi i Božijem promislu“, zaključuje prof. Kinđić.

Poslednji Hegel među političarima u modernoj istoriji Srbije, svakako je Slobodan Milošević, koji je imao sa čim da izađe pred Miloša. Milošević je nadahnut Obilićevim junaštvom i srpskom ratničkom tradicijom u ime „kosovsko-metohijskog krsta“ mobilisao vojne i policijske snage, uključujući paravojne formacije, na Kosovu koje su branili slobodu i krst ubijanjem, silovanjem, etničkim čišćenjem, transportom i spaljivanjem leševa po Srbiji. Prema podacima baze KKP, na Kosovu je izgubilo ili nestalo 13. 517 ljudi: 10.792 Albanaca, 2.197 Srba i 528 Roma, Bošnjaka i drugih nealbanaca.

Miloševićev režim je ostavio dubok trag u srpskoj istoriji sankcijama, ratovima i kriminalom. Svojim govorom 1989. godine na Vidovdan obeležio je početak onoga što će se kasnije dešavati tokom raspada Jugoslavije. Eto, Miloš Obilić je rekao u filmu „Boj na Kosovu“: „Svako će na Vidovdan, na Kosovu ostaviti svoj trag, i kakav tog dana bude, takav će ostati dovijeka“.

Milošević je pokušao da stvori Ovozemaljsko srpsko carstvo, ali je ipak završio kao knez Lazar, doduše, u Haškom tribunalu. Mučenički umro u tamnici među sledbenicima Antihrista i nije dočekao presudu – vaskrsao je, poput Lazara. Milošević je isporučen Haškom tribunalu na Vidovdan, a „ko je ko videće se na Vidovdan…i vi i svi drugi vitezovi i ja zajedno s vama i međ vama, kakvi budemo sutra bićemo doveka“ – Miloš Obilić. Pa tako, za većinu u Srbiji Milošević, Mladić, Karadžić i ostali su heroji, a za sledbenike Zapada – zločinci.

„Kosovski mit je korišćen za izazivanje ili opravdanje agresivnih ratova i mržnje prema susedima“ – Ivan Čolović. Dakle, kosovski mit je i dalje prisutan, ali nakon ratova njegova politička upotreba je drugačija, ima drugačije ciljeve – opravdanje ratova, zločina i genocida. Za sad, Obilići tokom devedesetih su heroji, ali ne vidim da će se to uskoro promeniti. Svest o tome da su trenutni heroji u stvari zločinci, značilo bi rušenje postojećeg nacionalnog identiteta i otvaranju alternative koja ne vidi progres u teritorijalnog ekspanziji Srbije. Ono što je u odnosu na 1389. differentia specifica jeste to što se nakotilo mnoštvo Lazara, Obilića i nađe se po koji Branković – izdajnik.

Autor je aktivista NVO Žene u crnom

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari