Moć kulture integriteta

Da li u javnosti mora da se nastupa „zapaljivo“ čak i kada se ustaje protiv tabloidnog prepucavanja, kao što pacifista postaje ratoboran – da bi se njegov glas čuo? Ako se javne ličnosti služe ovim trikom, šta preostaje anonimnim učesnicima u novoj glasnosti? Da li smo u naoružavanju raznim poželjnim identitetima zanemarili integritet?

Naviknuti na isključivosti i imperative, odavno ne osećamo nijanse, povinujemo se opštoj larmi i galami i lako prihvatamo nove naloge za ponašanje da ne iskliznemo iz šina istorije. Tako smo prihvatili onaj otmeno nazvan „kultura sećanja“ kojim se preporučuje upravljanje sećanjem, a zatim i „kulturu otkazivanja“ kao zahtev za hitnim precrtavanjem onoga što/ko nije poželjan – smesta, bez razmišljanja.

Ali, novi „kulturni“ nalozi kao svojevrsna glasnost, umesto da vode ka humanijim odnosima i boljitku, izazivaju još veća udaljavanja i jaz među ljudima – zašto?

Da li je dovoljno – bez napora, bez ikakvog rada, truda i zalaganja, iz udobne fotelje, jednim klikom poslati poželjnu frazu podrške ili otkaza nekome/nečemu, iskapiti svoju spremljenu čašu pića, postati levičar ili desničar – svejedno, prebrojati lajkove, aplauze, pripadnosti grupama i – biti uspešan i ostvaren – bez obzira šta ko radio u stvarnom životu gde postoje samo jaki i slabi i gde više nikoga ne zanimaju ni ljudi bez posla ni oni koji rade, čak ni levičare?

Da paradoks bude veći, više nije važno da li se pojedinac izjašnjava za ili protiv, samo je važno da svojim prisustvom i galamom u javnosti, a ne svojim radom i delom, bude poznat, što je još 1961. godine, pre pojave interneta, definisao američki istoričar Danijel DŽozef Borstin: „Poznat čovek je osoba koja je poznata po svojoj poznatosti.“ Takvim uspehom u javnosti, poznatošću, pojedinac dobija etiketu o vrednosti i ugledu, umesto da zahvaljujući svojoj dokazanoj vrednosti stekne ugled koji mu se ne može oduzeti nikakvim nalogom – ni mode ni vlasti.

Zašto usvajamo prolazne preporuke za ponašanje kao nove vrednosti, mi koji još uvek nismo skinuli sve katance sa arhiva i biblioteka, a prošli smo kroz sve te „kulture“ ratovanja, otkazivanja i uređivanja sećanja: zabranjene knjige i očeve, skinute pozorišne predstave, nepoželjne profesore, verbalne delikte, denuncijacije, cenzure, revizije, podele i preke sudove?

Zar nam nije dosta?

Zašto odbacujemo svoje dragoceno iskustvo koje nam omogućava prednost?

Šta fali zapadnim vrednostima? – pitaju se neki.

Zapadnim vrednostima ne fali ništa, kao ni dalekoistočnim, možda fali nama kada ih uzimamo zdravo-za-gotovo

Sa punim razumevanjem i poštovanjem prema drugim sredinama, drugačijim tradicijama i iskustvima, kao i tuđim potrebama da se oslobode svojih tereta prošlosti kao posledica uglavnom imperijalne i kolonijalne moći, zar ne osećamo svoj sopstveni drugačiji teret koji je posledica oponašanja, podaništva i služenja?

Čemu navijačko održavanje naše ritualne netrpeljivosti između „globalista“ i „patriota“ osim u zamenu za nekadašnji antagonizam komunisti-antikomunisti – da bi svi zajedno opet bili oduvani nekim novim nalogom?

Zar svaka isključivost, u okolnostima koje nisu iste sa okolnostima u kojima su određeni obrasci ponašanja nastali (u drugim sredinama ili u drugačijem istorijskom kontekstu), ne samo da zamagljuje i obezvređuje naše prave i hitne potrebe pri uređivanju društva, već nas udaljava od stvarnosti?

Zar nije vreme, posle tolikih lutanja i velikog istorijskog iskustva u „nošenju“ sa drugima, da se vratimo onoj vrednosti koja nije ni pretnja ni moda i ne može biti izložena predrasudama i zloupotrebama kao mnogi identiteti i da pokušamo sa pomenutim integritetom, „kulturom integriteta“ – ako bolje zvuči, neophodnom ne samo u borbi protiv korupcije, već za opstanak svakog pojedinca i održanje svake zajednice koja objedinjuje različite identitete?

Ili našu kulturu čini trajno ratovanje prolaznim nalozima?

Da li je ne biti gospođa/gospodin Poznati za nas danas presuda isto onako teška kao što je progonstvo bilo za stare narode – gora od smrti?

Autorka je dramaturškinja