Moć nepoštovanja

A naš odgovor je bio: Nije direktor kuća, mi smo kuća!

Tako i danas, predsednik države svakako greši kada se breca na nas građane, iskazujući nepoštovanje, ali on je prolazna pojava, on je promenljiv, ma koliko to izgledalo nemoguće, on nije država – država to smo mi i ono što ostavljamo potomcima.

Energija, kojom se mi brecamo da uzvratimo predsedniku istom merom, potrebnija nam je da sebe korigujemo i učinimo neki pomak u dobrom pravcu za zajednicu. To nije lako.

Prvo – jer  je osioni način ophođenja zacario javnim prostorom, a gajili smo ga i u vreme kulturnijih predsednika.

Drugo – onaj direktor sa početka priče, koji je nama smanjio ne samo plate, već i zvanja, pa smo umesto urednika ili dramaturga dobili zvanje novinar u dramskoj redakciji (što znači nepotreban), danas je među najbogatijima, drži pozorište, štampane medije, fotelju u sportu itd.

Treće i najvažnije – shvatili smo da peticije ne vrede.

I šta ostaje? Loš smo narod?

Da vidimo. Moći poštovanja, tog staromodnog i prevaziđenog pojma, sećamo se i mi ovde; a poštovanju moći priklanjali smo se često sa izgovorom malog naroda.

Mali smo narod?

Pogledajmo bolje.

Ovde nas čeka suštinsko pitanje na koje treba ozbiljno da odgovorimo kao zajednica onako kako to vekovima čine Jevreji, Kurdi, Jermeni – jer izbegavanje teme najavljuje ne samo veliku prepreku u budućnosti, već pogrešne pravce kretanja u sadašnjosti.

Ta prepreka za zajednicu nisu drugi, nije to ni bol posle rasturanja Jugoslavije, ni krivica za njeno stvaranje, ni neiskustvo u državnosti, ni neslaganje oko prošlosti, ni neznanje, ni siromaštvo, ni nenaoružanost.

Ta prepreka na putu održanja zajednice jeste nepoštovanje – opšte, međusobno, uzajamno – među neistomišljenicima kao i među istomišljenicima, i profesionalno i ljudsko, do gubljenja samopoštovanja.

Sociolozi će umeti bolje da objasne, a nama laicima izgleda paradoksalno to što je nepoštovanje uzimalo maha i dobijalo moć upravo sa pokušajima uvođenja demokratije devedesetih godina da bi danas carovalo u politici, ekonomiji i kulturi i obuzimalo sve oblike života.

Zašto se naša demokratija razvija kao svedozvoljenost, samodovoljnost, neodgovornost, rasprodaja vrednosti i odbacivanje svih postignuća iz ranijih epoha?

Da li je masa, taj dežurni krivac za sve zle „izme“ 20. veka, opet problem?

Nezasit smo narod?

Pogledajmo i to.

Zašto ne vidimo dobro izbliza, pa se udaljavamo od stvarnosti oslonjeni na stare, čak  tuđe fraze, predrasude i zablude koje je već i istorija prevazišla?

Ko to nameće? Kome je dobro?

Ko čini elitu danas?

Oni koji su imali snage za autentični doprinos zajednici ili oni koji su svojim izjašnjavanjem ZA ili PROTIV postajali privilegovani članovi nekog od moćnih klanova, pa sada održavaju svoje udobne pozicije?

Zašto su političke, ekonomske, intelektualne, umetničke elite podlegle poznatosti i ličnoj koristi i stavile ih ispred vrednosti i iznad zajednice?

Pa viču: Još para, još fotelja, još imovine, nekretnina, još upravnih odbora, festivala, komisija i nagrada.

Zar je to elita?

A narod je loš?

I mladi nam ne ustaju u tramvaju i beže iz zemlje više nego od ratova. Mladi samo preuzimaju nepoštovanje, jer je u preuzimanju suština tradicije.

Ali, smisao tradicije je u preuzimanju plamena onako kako se olimpijska vatra održava i prenosi u moderno doba uz odavanje počasti i sa poštovanjem prethodnika.

Predsednik neka viče dok ne izgubi glas. Neka elite prenesu svojim potomcima nekretnine, novce i slavu, a mi? Zar će nepoštovanje biti jedina tradicija koju ćemo mi kao zajednica preneti potomcima?

Autorka je dramaturškinja