Moć prečice na putu do zdravlja

Na moju reakciju, dežurni hirurg, preda mnom, ipak telefonom pita svog šefa šta da radi. A šef kaže: Neka ide! – onaj koji je malopre dolazio do ambulante po „svoje“ pacijente.

U KBC Zvezdara odmah me primaju i uz dodatnu dijagnostiku hitno me operiše dežurni hirurg dr Miloš Martinović.

Ostaje nekoliko pitanja za zaštitnika pacijenata i za ministarku zdravlja, za mene samu, za sve nas.

Priznajem i ja da sam tokom svog dugog života i velikog profesionalnog iskustva sa raznim ljudima i karakterima, kao i društvenim i državnim epohama i ujdurmama, tražila vezu kada je redovni put do neophodne zdravstvene usluge bivao zakrčen, spor i komplikovan. Znam i to da lečenje preko veze nije izum jedne generacije ili jedne vlasti ovde već večiti način funkcionisanja/nefunkcionisanja zdravstvenog sistema, ali i mehanizam po kome ovde živimo vekovima, a da nam je eksperiment sa demokratijom doneo – umesto očekivane uredne procedure i odgovornosti, pogotovo u vitalnim sistemima kao što su zdravstvo i obrazovanje, temeljima opstanka – paradoksalno, urušavanje upravo ovih važnih segmenata (podmićuvanje, kupovina diploma i zdravlja, liste čekanja, neizvesnost, traženje prečica i zaseda, dodvoravanje klanovima i salonima, korupcija, izbegavanje preventive i maltretiranja).

Kako izlečiti naš zdravstveni sistem od glavne boljke – prečice, koju ni svi mamografi sveta i magnetne rezonance neće rešiti?
Zar i u hitnim zdravstvenim prilikama, kada od bolova nismo sasvim svoji, treba da cimnemo svoju vezu da bismo dobili zdravstvenu uslugu i da nas ne bi slali dalje?

Zar svi treba da prihvatimo larmu i dreku u javnosti kako bismo dostigli „poznatost“ – opozicionu ili vlastoljubivu, svejedno, da bismo sebi obezbedili prečice pri obavljanju svojih privatnih poslova i ličnih potreba ili će se neko, makar iz opozicije, setiti da demokratija ne omogućava samo dolazak na vlast i moć, već da demokratija obezbeđuje svakom građaninu isti pristup institucijama, iste procedure, tretman i poštovanje, a da je odgovornost njen prvi zahtev, a ne prevaziđeni trend davnih dana?

Jer, moj deda je bio lekar koji je studije medicine započeo u Beču, a kada je osnovan Medicinski fakultet u Beogradu 1924. godine, uredno se vratio kući, završio studije, dobio državnu službu po rasporedu, u Gnjilanu, na Kosovu i nije se žalio.

Danas, međutim, moj mladi rođak, opozicioni aktivista, smatra da je jedini lek protiv šetanja i odbijanja da te negde prime – agresivni nastup: Sve ću ovde da vas zapalim ako me ne primite!

Ko je u pravu?

Šta nam preporučuje zaštitnik pacijenata, a šta ministarka zdravlja u ovoj fazi naše tzv. demokratije – da pretimo, da tražimo vezu ili da prosto zaćutimo?

Autorka je dramaturškinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.